Finalni konsenzus

Uzbuđenja su prošla. Avangadi, modernizma (prvog, istorijskog, visokog) – sem u efemeralijama, više nema, Danas je preostala samo varljiva memorija bez poruka, bez pouka, bez kontinuiteta, bez projekta. Od revolucionarnih ideja naćinjene su akadcmije – bez smisla za utopijsko. Vitalne energije lokalnih podrućija, pogotovo onih sklonili (samo)izoladji i tragično podsticanih na autizam, još uvek zaćuđujuće deluje generirane iz samo jednog resursa – nove imaginacije tek prispelih. Njihova pitanja još nisu i pitanja kritike, još manje teorije. A odgovori, tumačenja, interpretacije pripadaju već sledećem, trećem milenijumu. 

Posle Helenizma vise nije bilo Klasične grčke umetnosti, posle Gotike nijc moglo biti Romanike, ni posle Manirizma Renesanse, itd. A naravno, ni posle Postmodernizma nema Moderne (nove, druge). Razložno je da pre kraja nećega ne može još uvek biti išta drugog, to posle. dolazi tek kasnije, a svakako nakon perioda punog inteziteta postojećeg. Jedino je moguće istovremeno trajanje različitih fenomena, ,,svetova umetnosti”, koji usled silnih interaktivnih „bočnih udara” poćinju da se ujednačavaju, da poprimaju izvesne karakteristike konsenzusa. Finalnog u (našoj) umetnosti ovog veka. 

Celokupna Moderna je proticala u raskolima; povest umetnosti XX veka ukazuje na međusobna trvenja (uz silan utrošak energije) između jednih (starih) koji su nastojali da neprirodno produže vlastiti život u izmenjenim uslovima, i drugih (novih) koji su u punom naletu, zakonomerno i efikasno zauzimali kreativne prostore. Veliki broj polemika koje su se vodile oko tek postavljenih pitanja raznih nadirućih estetika moderne i avangardne umetnosti s jedne strane, i tradicionalnih, upravo – anahronizama na zalasku, s druge, redovno su pokazivale samo jedan mogući epilog: zamenu starog novim, poznatog nepoznatim, viđenog neviđenim, posustalog vitalnim. Pošto smo još uvek u veku Moderne, (zar ne?), ovaj princip mora biti da je i nadalje delotvoran. 

Postmoderna je rezime, finale Moderne a da li je ona i njena cenzura, prekid, odbacivanje, to ćemo tekvideti); ona je helenizam, gotika, manirizam… zajedno u odnosu na kanonsku umetnost Grčke, romanike, renesanse… Zasad se ne vidi kako je (da li je) to finale na nekom novom početku ili na vlastitom kraju. 

Opšta tema današnje (žive) kritike i teorije su problemi sa definisanjem umetnosti devedesetih. ,,Mi nismo jednavelika familija, i susedstvo je sada nešto nebulozno. Prisiljeni smo da delimo i koristimo iste informadje i iste izvore, što uzrokuje ono što bih mogao nazvati sindromom kupea: u istom ste vozu idući u istom pravcu – eventualno možete medusobno da razgovarate ili da spavate.’’ (F.B.) Lako je ovaj problem u velikim multikulturama i transparentnim sredinama otvoren, u manjim, lokalnim  ambijentima ona se fatalno zatvara usled poznate stare porodične ljubavi. Kada ovako mislim, imam na umu isključivo ućinke nastale iz manira kritike i namera teorije umetnosti. 

Na sreću, umetnost uvek nađe izlaz. Ishodišta svih sporenja završavaju  se u tekstovima – ne u umetnosti. Ona, sporenja, naravno da ni sada neće uticati na vitalne potencijale i živi izgled stvaralačke aktivnosti – naprotiv, sva je prilika, a to se uvek dogodi, da kada je umetnost nova ili drugačija u odnosu na prethodnu, i obavezno u novim generacijama stvaralaca, ona formuliše dotad nepoznata, otvorena pitanja. A to znači i da je sadašnje aktuelno estetičko stanje (i u umetnosti i u teoriji) zapravo već istorija. 

Jovan Despotović 

Trijenale jugoslovenske skulpture, Savremena galerija Pančevo, Pančevo, 1996