Mirjana Petrović – Slike iz planetarne trake

Sećanje na sadašnjost u predstavama Mirjane Petrović

Sarajevo osamdesetih
(Jedna autobiografska beleška) 

Kao geografsko središte prve i druge Jugoslavije, Sarajevo je postupno postajalo i centar drugih i drugačijih zbivanja od politike i ideologije, sve do kulture i umetnosti, što se najbolje moglo videti tokom osamdesetih godina. Svoju zenitnu tačku u umetnosti ovaj grad dostiže u drugoj polovini prethodne decenije i u toj, za savremenu jugoslovensku umetnost izuzetno zanimljivoj sredini, pred sam kraj mira, ispoljila se jedna enormna stvaralačka energija generisana njegovom uzbudljivom pozicijom višestrukih prepleta multikulturnih i multietničkih sadržaja. To „sarajevsko vreme” je bilo period kreativnog rađanja i pohoda u jugoslovenski kulturni prostor, te internacionalne promocije Kuste, Brege, Brace, Jusufa, „Zvona”, „Audicije”, „Zabranjenog pušenja”, „Nadrealista”, itd. Sarajevo je tih godina zauzelo jutoslovenski primat i u likovnim umetnostima: velike izložbe poput „Dokumenata” ili „Umetnost – kritika usred osamdesetih” privukle su izuzetnu pažnju i ovaj grad je postao stecište najzanimljivijih umetnika i najozbiljnijih teoretičara čiji je rad u tom periodu dominirao. Prilikom poslednjeg boravka u Sarajevo krajem osamdesetih, nakon otvaranja jedne od pomenutih izložbi, domaćin nas je, sve goste iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Beograda… odveo na večeru u jednu krajnje neobičnu kafanu, koja je imala ime, ako se ne varam RS (zvali su je „er-es”), a nalazila se u neposrednoj blizini Skenderije, odnosno Collegium artisticum gde se izložba održavala. I mada sam po prirodi svoga posla boravio u svim jugoslovenskim kulturnim i umetničkim centrima, i naravno video sva najzanimljivija mesta i tamošnje atrakcije, ova kafana je definitivno ostala u mojoj memoriji kao najizrazitiji znak i simbol tog, danas je očigledno, vremena koje je neumitno iščezavalo. Unutrašnje uređenje ove sarajevske kafane bilo je potpuno u duhu tadašnjeg “neoprimitivizma” koji se kao definisana estetska kategorija upravo u Sarajevu najdoslednije negovala, a bila je prepoznatljiva i u likovnim umetnostima, filmu, rok-muzici, teatru, literaturi itd, dostižući vrlo živi, lokalni izgled unutar velikog pokreta posmodernizma. Nekoliko njenih zasebnih prostora bili su različito uređeni: u jednom, sa čijeg su plafona na razapetim konopcima visile neke krpe nalik opranom vešu, bili su postavljeni totalno različiti stolovi i stolice od kojih ni dve nisu bile iste, a bili su zastrti drečavim. kariranim stolnjacima i tekstilom koji je prekrivao rupe i crvotočnu u odmaklom stadijumu tako da je stalno vrebala opasnost da gosti usred jela, završe na podu. Čaše, tanjiri i ostali pribor bili su totalno raspareni, kao da su pozajmljeni od okolnih kafedžija. Druga prostorija – „separe”, bio je pak uređen u stilu funkcionerskih kabineta pedesetih godina sa masivnim kožnim foteljama i astalima, radio-aparatima iz epohe, izanđalim tepisima preteklim iz nekog drugog vremena, uramljenim službenim Titovim fotografijama i ko zna odakle donetim bistama političara. Jela koja su bila servirana u tanjirima neobičnih oblika, i ako poznatog ukusa, bila su spedžijalno ukrašavana, išarana po uzoru na drečave novoprimitivističke slike koje su visile ili bile razapete po zidovima. svuda unaokolo, bez reda.  

Mirjana Petrović je sarajevski đak; sredinom osamdesetih godina diplomirala je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi znamenitog profesora tada mlađe generacije, Radoslava Tadića. Iako su je ratne prilike dovele u Beograd, po duhu, izgledu i plastičkim vrednostima, njeno najnovije slikarstvo simbolički i značenjski se temelji na osobinama kreativne atmosfere likovnog procvata sarajevske umentosti kasnih osamdesetih godina. I mada su joj se ranije slike umnogome razlikovale od takvog oišteg izgleda plastičkih umentosti koji je toj sredini obezbedio primat u jugoslovenskim relacijama, danas je očigledno da je ona kreativno sazrevala upravo u takvom ikonografskom ambijentu agresivnog kolorizma i individulanih mitologija kao najvažnijih likovnih karakteristika.  

Ove nove slike i „igračke” Mirjane Petrović potpuno su prepuštene neizvesnostima njihovih unutrašnjih plastičkih i značenjskih zbivanja i kada su rezultati – njihov izgled, istovremeno i slučajni i namerni. Slučajni su utoliko što, budući da proizilaze iz dubinskih, često svesno nekontrolisanih slojeva njene kreativne volje; forme, predstave, bića, stvorenja njenih intimnih i imaginativnih svetova iznenada nahrupile nekontrolisano i stihijski iz tih slojeva i najednom postanu deo ili celina plastičkog prizora u slici. Namerni su jer upravo za takvim kreaturama Petrovićeva traga, provocira ih u vlastitoj mašti, priziva i napokon „preslikava” na površini platna. Kolorističko izobilje koje je na njenim platnima u porastu, i redukcija njenih stvorova i stvorenja tek na jedan ili dva tipa, zapravo su onaj likovni balans koji njene radove drži u potrebnom stanju estetičke napetosti nedozvoljavajući im da skliznu niti u hromatsko brbljanje bez mere, niti u semantičku logomaniju bez smisla. Iz takvih likovnih prizora, poput svojevrsnih „mrestilišta”, pokuljale su izvan ravnine platna mnogobrojne „igračke”, art-rukotvorine što su se razišle po okolini najednom oživljavajući ceolokupni prostor u kome se slike nalaze stvarajući jedan totalni ambijent. Sve više zauzimajući okolne površine, dogodilo se da u jednom trenutku te „igračkice” postanu i jedan zasebni predmet-skulptura, oprostorena slikovna predstava istih značenja i likovnih vrednosti, ali za više stepena podignute opšte predstave stvarnosti i opredmećeni utisak istinske prisutnosti mašte. 

Očigledno je da su time nepostojeći, imaginarni svetovi Mirjane Petrović postali otvoreni otelotvoreni objekti kao deo sada naše, zajedničke fizičke relanosti. Jednostavno je danas tumačiti ove nove slike, „igračke” i skulpture Mirjane Petrović u jezičkim kategorijama „vesele” slikarske obnove ili stila grafiti-umetnosti. Ali, opreza radi, treba se i malo dublje zagledati u mnogobrojne „poglede” i „oči” koje netremice zure iz ovih prizora, treba se i upitati pred ovim katkada veselim, katkada zastrašujućim predstavama koje bukvalno izlaze iz slika, o njihovom smislu, poreklu i značenju u odnosu na umetničko i životno iskustvo autorke. Njihov istovremeni optimizam i ironični, gotovo humorni izgled može biti shvaćen ponut infantilnih slika, ali su oni i deo stvarne, nimalo izmaštane biografije. 

Ova umetnost jeste lako uklopljiva u beogradsku likovnu scenu recentnog perioda po mnogim plastičkim vrednostima, ali je ona istovremeno i drugačijeg porekla. Ona jeste nastala iz onog vremena i u onom prostoru iz koga su donete u tim slikama a koji su definitivna prošlost i upropašćena mogućnost, danas samo još deo živih sećanja na istu takvu sadašnjost.

 

Jovan Despotović

Antikvarnica, Subotica, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, Kulturni centar ’Laza Kostić’, Sombor, Galerija ’Likovni susreti’, Subotica, 1996, Savremena galerija Zrenjenin, Zrenjanin, Galerija ’Nova’, Pančevo, Galerija ’Belvu’, Bečiči, Galerija Konkordija, Vršac, Paviljon ’Veljković’, Beograd, 1997