Đorđe Đorđević – Nove slike

Sticajem životnih prilika, dakako i umetničkih afiniteta, Đorđe Đođević je studirao slikarstvo i završio na Accademia di Belle Arti u Milanu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Jedan ovakav biografski podatak svakako da najodlučnije određuje stvaralačku sudbinu svakom umetiiku. Takav je slučaj i sa njegovim primerom. Vrlo dragocena osobina Đorđevićevog slikarstva nalazi se i u njegovom poreklu, u onoj likovno umetničkoj tradiciji koja se ambijentom, mestom i školom neguje i prinosi kreativnim postupcima putem novih generacija stvaralaca. Tu tradiciju modernizma, posebno apstrakcije, on je veoma dobro razumeo, primio u svom oblikovnom postupku i nadalje razvio u jedan likovno plastički entitet koji se danas vidi kao izrazito individualizovano autorsko shvatanje. Ideje modernizma u umetnosti označile su, između drugog, i izoštravanje stvaralačkog koncepta u slikarstvu, kada je o ovom medijumu reč, toliko jasnog i prepoznatljivog, reklo bi se – poput jedinstvenog autorskog rukopisa. Ovo slikarstvo očigledno da danas pripada redu intimnih i diskretnih projekata održavanja apstraktne umetnosti tokom devedesetih godina Dakle, ono je postavljeno unutar one stilske isključivosti koja je dovela do osnovne teorijske podele na probleme dve obnove u aktuelnoj umetnosti: povratka na ideje projekta modernizma (drut-art, nova moderna) i fenomena tzv. povratka slikarstvu (postmoderna). Tako s jedne strane i sada nailazimo na izrazito naglašene individualne autorske pozicije koje ne dozvoljavaju striktnu stilsku sistematizaciju mnogobrojnih svetova umetnosti, a sa druge je zapažen jedan drugačiji kolektivni entitet koji pokazuje dovoljno zajedničkih karakteristika da je moguće navođenje jednog opšteg estetičkog koncepta ovog vremena Dalje, istovremeno se danas s pravom i ubedljivo govori o pluralizmu i razlikama, ali i o vidljivim problemskim linijama unutar nove umetničke produkcije. Đorđević evidentno da već niz godina, gotovo od samih njegovih slikarskih početaka eksperimentiše sa izgledom slike – a to znači i sa njegovim pikturalnim sadržajem i sa njenim predmetnim oblikom. Ali u toj specifičnoj, blagoj i nedestruktivnoj problematazaciji slikarskog postupka on nikada nije prekoračio granicu koja deli njenu samu fizičku pojavnost od znatno promenjenog izgleda koji je nastao nakon ’samoubistva slikarstva’ u epohi enformela. Dakle, pošto nije bilo uništavanja predstave slike u ovom stučaju, odigralo se razlaganje pikturalnog prizora pre svega zbog primetne dvostrukosti njenih stilskih slojeva. Otuda prvi utisak koji se dobija kada se ove slike posmatraju jeste njihova vizuelna sintetičnost, njihov složni pikturalni preplet nastao upotrebom dva, dosada uvek i potpuno podvojena likovno-stilska shvatanja. Jedan je nastao iz mentalnih, intelektualnih resursa umetnika. Pojednostavljeno govoreći tu se radi o slikarskom geometrizmu. Drugi je proizašao iz emocionalnih, ekspresivnih slojeva stvaralačkog karaktera slikara. Taj stilski tok naziva se lirska apstrakcija. Đorđevićevi radovi oduvek su pokazivali njegovu posvećenu zainteresovanost za suštastvene probleme jezika slike bez obzira na neophodnost tradiciopalnog smisla stilske čistote koja je toliko brižljivo odnegovana tokom mnogih procesa njene duge povesti. Ovo odstupanje od klasičnog pravila omogućeno je u Đorđevićevom slučaju jednom njegovom sasvim svesnom slikarskom akcijom koja je bazirana na primenjenoj likovnoj kulturi tokom perioda studiranja i boravka u Italiji. Upravo takva odnegovana kultura slikanja poput znaka osobenosti i autentičnosti jako dobro se vidi na ovim slikama. Ona mu omogućava da bez obzira na rizičan postupak ukrštanja međusobno isključujućih principa geometrizma i gesgualnost u istom slikovnom polju ipak pikturalni prizor održi u konzisgentnom stanju, u opravdanom kompozicionom poretku, u veštim balansima koji su ova naslikana uzburkana polja uravnotežila i dovela u potrebno vizuelno i logičko dejstvo. 

Jovan Despotović 

Likovni salon Doma kulture Čačak, Čačak, 1997