Zoran Marjanović – Na kraju

Objašnjavajući vlastito slikarstvo, jednom prilikom, Zoran Marjanović je ukazao da ono ne samo da vremenski zaista dolazi na samom izmaku XX veka, umetničke epohe inače bremenite mnogim fascinantnim događajima, stvaralačkim zaokretima, brzim promenama estetičkih principa i poetičkih nazora itd, već je i sam svestan, a to se u njegovim radovima momentalno može zapaziti, da je stvarni saučesnik u procesima koji na svojevrstan način sublimišu značajan broj upravo tih iskustava svodeći ih na jedan izrazito individualni autorski primer rada. Otuda i ovakav naslov kome je svrha pre svega da pokuša da ukaže na pomenutu koncidenciju jednog subjektivnog umetničkog iskustva sa opštim karakteristikama duha tekuće, još jedne promene u jeziku plastičkih umetnosti. 

Kada je pre nekoliko godina, tačnije 1995/96. Zoran Marjanović promenio medij, odnosno kada je iako afirmisan grafičar posegao za novim sredstvom izraza – akvarelom, neminovno se dogodila i izmena poetike: crtež je, za razliku od Marjanovićeve grafike u akvarelu postao znatno slobodniji, življi, vizuelno primamljiviji i za posmatrača znatno atraktivniji. Takvom utisku dakako da je naročito doprinela i nova koloristička paleta, lazurna i bogata nijansama koje ova tehnika omogućava umetniku, a što je Zoran Marjanović vrlo uspešno iskoristio radeći tada još uvek apstraktne kompozicije. 

Ova opijenost bojom nije bila trenutni hir, već je ostala i nadalje Marjanovićevim znakom, ali je do promene sada došlo i u tematskom sloju njegovih uljanih slika na platnu, dakle, beležimo još jednu od njegovih učestalih promena tehnika likovnog izraza. Naime, već nekoliko godina, upravo od 1996. Zoran Marjanović se nsključivo javlja sa slikama koje izuzetno privlače pažnju ne samo nove publike koja ga ne poznaje kao slikara, već i onih koji su ga vrlo dobro i sa opravdanim razlogom zapamtili kao grafičkog umetnika, dobitnika mnogobrojnih nagrada i priznanja za grafiku i crtež. 

U likovnom postupku građenja prizora Zoran Marjanović stvara pojedinačne slike koje potom “slaže” u određene mozaičke kompozicije – svojevrsne slagalice ispunjene mnogobrojšš zagonetkama i zamkama za percepciju i razumevanje posmatrača. Iako svaka od tih slika može da likovno, pa i značenjski, postoji kao samostalno delo, Marjanović insistira da njihovim poliptičnim aranžmanima natera posmatrača na dublju i dugotrajniju igru odgonetanja, a kome je to dosadno ili pak nepotrebno, može se slobodno upustiti u nepatvoreno uživanje pred ovim veselim kelorističkim prizorima koji budući da su sada jasnog predmetnog sadržaja, imaju i adekvatne nazive (da spomenemo samo nekoliko): “Kod fotografa”, “Piknik”, “Salon lepote”, “Duet” itd. koji indiciraju noseću temu, ali su istovremeno i dovoljno fleksibilni da posmatrača prepuste samostalnom identifikovanju tih plastičkih narativa shodno sopstvenim iskustvima ili pak trenutnim raspoloženjima. 

U slikarstvu, iako mu to nije, kako smo videli, primarni medij izražavanja, Zoran Marjanović je tek postigao puni intenzitet likovnog jezika potpuno oslobođene imaginacije i spontanosti prenošenja doživljaja svakodnevice direktno iz svog životnog okruženja. A ta iskrenost i optimizam koje unosi na platno s punim razlogom pleni naša osećanja i sa neograničenim poverenjem spremni smo da ih upravo takvima prihvatimo i zajedno sa autorom podelimo ne bi li u uslovima današnje zbilje pronašli oaze slobode, relaksacije i toliko potrebnog duhovnog mira. 

Jovan Despotović 

Galerija savremene likovne umetnosti, ’Niš’, Niš, 1999