Neizbežnost ponavljanja

Mića Popović: Svečana slika nekad i sad

Bilo je vazda velikih i značajnih dela likovne umetnosti kroz našu istoriju. Sva su ona trezorisana u nadonalnoj memoriji i odatle nekada povremeno a nekada često izlaze na svetlost dana sa istim ili modifikovanim porukama namenjemm novim epohama i naraštajima. Ta neizbežna ponavljanja – deja vu sindrom, dobijaju upravo ovde poslednjih godina na ubrzanju tako da se ta učestalost već viđenog sve nesnosnije i sve mjčm’je doživljava. Neke slike i prizori iz dalje ili bliže prošlosti izgledaju toh’ko sveže i aktuelne da se teško možemo otresti opsesivnog utiska da oni nisu upravo sada nastali već da su se dramatično povratili u sadašnje vreme. Ponovno suočavan-je sa Slikarskim prizorima Mic’e Popovića koji su nastali pre dvadeset godina pričinjavaju se toliko novim da nekome čak može izgledati da se boja na njima još nije ni osušila. 

Razaranje ikona savremene kulture, uništavanje kodova vremena: civilnih simbola i znakova sadašnjosti, narušavanje podele u setnantičkim poljima paralelnih svetova koji su karakteristični za postistorijsku epohu (i njenu postmodernu umetnost) koju baš mi imamo kao datu privilegiju da gledamo i preživljavamo na kraju ovog veka – šta više i milenijuma, učinila je da se istorijski citati iz umetmičke realnosti gde im je jedino mesto presele u našu evidentu, životnu stvarnost. Haludnatno vraćanje dobro poznatih mitova i legendi u naše živote koje smo ipak trebali upravo kao istorij-ski narod da ostavimo tamo gde im je jedino mesto – u povesnim čitankama, postaje novi krvavi danse macabre, ne literarni već bukvalni batkanski barok kako je to pokazala Marina Abramović na ovogodišnjem venedjanskom Bijenalu. Iz ovog htoničkog kazana, pravog pandemonijuma naših naravi, opet su se prelile najnovije slike mortalne realnosti – one kojih se svet civilizacije pokušava zasvagda otarasiti. Monstruozni crveno-crni savez levog i desnog, crnog socijalizma i crvenog fašizma postaje stvarnost koja zatamnjuje perspektive i oduzima budućnost mnogim generacijama. Gde se sve mogu pronaći dokazi ovome: svakako i u slikama-prizorima Miće Popovića. 

Kada je brzom akcijom cenzora 1974. godine umesto da bude otvorena izložba novih slika Miće Popovića zauvek ostala neotvorena, njihovu pažnju najviše je privukla jedna – Svečana slika (1974). Na njoj su naslikani likovi dve tada aktuelne evropske vladalačke porodice: jugosloveska i holandska a kao predložak poslužila je jedna već objavljena fotografija u dnevnoj štampi. Suviše je bilo opasno po režim, izgledalo je činovnicima, prenošenje ovog foto-snimka u ogroman format naslikanog prizora. Kao da je time, oni su mislili, povećano i upozoravajuće svedočenje Miće Popovića o kontrastu koji se pojavio između tog svečanog blještavila i pomračene sudbine velikog broja onih koji sj upravo tih godina postali gastarbajteri. Na takvu perspektivu malog, običnog čoveka odnosio se Popovićev ciklus Gvozdena – čoveka koji putuje podstaknutog službenom propagandom najuticajnijih medija (TV i novina: “Kada kažem novina mislim Politika, …”): Gradić Pejton (1971) i Srbi u čekaonici (1978), da iz Jugoslavije krene u potragu za srećom u tom vremenu koje se vidi u prizoru Ovaj narod spava (1972). Najzad, Manipulacija (1979) i Ne hvala! (1977) su Popovićevi lični javni proglasi kojima je, kao i uvek u takvim prilikama, nedvosmisleno manifestovao svoju individualnu ideologiju sazdanu od solidarnosti, protesta, nemirenja, svedočenja … 

Kako bi danas izgledala Svečana slika? Ko su današnji Gvozdeni? Da li Ovaj narod (i sada) spava i da li su Srbi (još) u čekaonici? Šta propagiraju centralni mediji? I šta uopšte sada raditi? Sve se to može videti i pronad na starim slikama Miće Popovića kojima zarad aktuelizacije odgledno da nije potrebno menjati nazive. Potrebno ih je još jednom dobro pogledati – stariji da bi se podsetili njihove stare odgovornosti, mlađi da bi postali svesni svoje nove obaveze. A mali čovek da bi mogao postati veći, odlučniji i svakako hrabriji. Tek tada bi se mogla načiniti neophodna demitologizacija, denacifikacija i dekontaminacija, dekonstrukcija koje bi ga (koje bi nas) dovele u društvo etnički, etički 1 estetički prosvećenih. Biografija Miće Popovića otkriva jednu stalnu nepromenljivost – njegovu konstantnu opoziciji: isprva protiv dogmatskog shvatanja umetnosti socijalističkog realizma koju je iskazao prvom samostalnom izložbom 1950. godine te radikalnom apstrakcijom -enformelom čiji su socijalni nihilizam i utopizam doživljeni kao kritika svega postojećeg, odnosno, negiranje socijalističkih ciljeva izgradnje novog čoveka, zatim pripadnošću crnom talasu i bunkerisanim filmovima šezdesetih, zabranjivanirn i osporavanim izložbama sedamdesetih, najzad aktivnošću u famoznom Dobričinom štabu za odbranu srpstva osamdesetih, ućešćem u protestima kad kod su bivale ugrožene individualne, nadonalne ili političke slobode, pisanjem i potpisivanjem brojnih peticija kojima su dobrano bivali uznemiravani najzagriženijii branitelji lika i dela… Među prvima se našao i u procesu uspostavtjanja (za sada) neuspelog demokratskog društva evropskih standarda. A njegovo poslednje javno obraćanje – nimalo slučajno i sa velikom simbolikom, pobunjenim studentima beogradskog univerziteta decembra 1996. imalo je jasan prizvuk jednog političkog legata. 

Ta ostavština se može pročitati i u jednoj WR poruci: “Samo ti sam možeš biti svoj ostobodilac”; nužnost patnji malog čoveka u vremenu neizbežnih ponavljanja nije definitivno zadata – uslov za promenu isključivo je u njegovom ličnom stavu i hrabrosti, jednostavnoj odluci da sam i slobodno odredi vlastitu sudbinu. Život Miće Popovića – a trajnost njegove umetnost još i više, nesumnjivo da to dokazuje.

Jovan Despotović

Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd, 1997