Petar Đuza – crteži i pasteli

Kada se ranih osamdesetlh godina u jugoslovenskoj likovnoj umetnosti odigrala velika obnova i preusmeravanje oblikovnih energija (nakon dematerijalizujućih praksi prethodnog perioda), ta postmoderna scena kao jednu od svojih naiprisutnijih slika pokazala je gotovo apsolutni jezički pluralizam na koji je veoma mnogo uticaja imala neka dominantna lokalna umetnička (ili vanumetnička) karakteristika. 

Otuda nije čudno da se i na Kosmetu početkom osamdesetih godina na talasu karakterističnih promena u shvatanjima i intencijama recentne umetnosti odigralo jedno kreativno grupisanje unutar srpskog likovnog stvaralaštva koje je s jedne strane imalo sve osobine tada aktuelne umetnosti a sa druge i sasvim primetan sadržaj lokalne konkretne političko-egzistencijalne situacije umetnika u vlastitoj etničkoj zajednici. Jedan od ključnih autora tadašnje srpske umetničke enklave koji se isključivo izražavao jezikom novog stvaralaštva bio je prištinski slikar i likovni kritičar Petar Đuza. 

Kao izrazito otvorenom duhu, Đuzi dakako da nije promaklo kakav bi trebao biti jezik njegovog plastičkog stvaralaštva koji neće otkrivati i tumačiti turobnu i opasnu zbilju već će najbrže i najdirektnije privući pažnju publike, a zatim najefektniie podstaći njihove emocije i -eventualno, izazvati potrebne reakcije. Istorijski model koji je ovom autoru tada bio po mentaliietu najbliži odnosio se na jednog ključnog umetnika visokog modernizma – na Pikasa, a posebno na njegovu monumentalnu kompoziclju “Gernika” naslikanu 1939. godine. Đuzine veze sa Pikasovim opusom iz tog perioda nisu nimalo slučajne, naprotiv one su višestruke jer su uspostavljene ne samo po estetičkim (formalnim) kodovima već i po idejno-angažovanim (sadržajnim) potrebama. Ta vrsta angažovanosti u estetičkom činu Petra Đuze bila je primećena, te je on bio jedan od učesnika poslednje jugoslovenske izložbe savremene umetnosti koja je održana 1 989. godine i koja je nimalo slučajno bila posvećena političkom stvaralaštvu. 

Politički procesi s kraja devete decenije uzrokovali su jugoslovensku ratnu apokalipsu devedesetih. Budući vanredno osetljiv, Đuza je naravno shvatio da seriozna umetnost više nije u mogućnosti da svojim sredstvima i uobičajenim jezikom odgovori na nove dramatične izazove. Tada se u njegovom slikarskom radu odigrala promena koja je otkrila da se tokom najnovijeg perioda potpuno posvetio najužim problemima likovnog stvaralaštva, zapravo istraživanju prirode i novih mogućnosti pikturalnog jezika. Ali ta promena istovremeno nije značila i potpuni raskid sa nekim stilskim elementima koji su obeležili Đuzino slikarstvo iz prethodnog perioda. Ovaj zaokret je u pikturalnu oblast njegovog slikarstva, pre svega u tehnici pastela na papiru, uneo niz asocijativnih i simboličkih predstava koje su formalno i nadalje u vezi sa registrom ranijih oblika ali su oni sada izdvojeni do samostalnog statusa i fokusirani u centar oblikovnog polja čime su naglašeni njihov likovni značaj i njihova estetička vrednost. Izuzetno veliki broj učinjenih ovakvih crteža na papiru potvrđuje današnju Đuzinu totalnu koncentrisanost na suštinu kreativnog čina koji se izvodi u jednom dugotrajnom radnom procesu, sa znatnijom usredsređenošću na definisanje postavljenog pikturalnog problema. 

Ranija njegova energična i spontana ekspresivnost očigledno da je sada zamenjena stvaralačkom kontemplacijom. Ako je u starijem ciklusu slika i crteža bio agresivan, buntovan, zabrinut, u devedestim on je postao smiren, analitičan, posvećen onoj vrsti kreativne discipline koja zahteva striktne, gotovo akademske i kanonske propozicije radne metodologije. Time je Đuza dakako svoje slikarstvo očistio od bilo kakvih ostataka refleksija na spoljašnju zbilju, na one podsticaje koji su ga i uveli u umetnost. 

No, teški oblaci koji su se ponovo nadneli nad Kosmet moraće negde da se pojave i u umetnosti. Gde i kada videćemo. Petar Đuza je već dao svoj angažovani doprinos, a da li je on i konačan – ubrzo ćemo saznati. Može biti da su ovi pastelni crteži tek priprema za provalu nove eskpresije na drugom nlvou čiji će intenzitet biti saobrazan stanju svoga vremena.

Jovan Despotović

Galerija Haos, Beograd, 1998