Dragan Perić – Slikarski fragmenti

Uvek su se umetnici otvorenog duha, aktivnog temperanenta i radoznalosti upuštali u onakve kreativne avanture koje jedne strane hrabro izlaze iz standardne predstave o izgledu metničkog predmeta, a sa druge na najdirektniji način čestvuju u izgrađivanju živog i autentičnog toka u oblasti avremenog iikovnog stvaralaštva. Da odmah istaknemo da ovakvim autorima pripada Dragan Perić. Dokazi ovakvim konstatacijama nalaze se na izloženim slikama-objektima. 

Mala Perićeva slikarska hronika, započeta ranih osamdesetih godina, pomoćiće nam da bolje razumemo njegove razloge da upravo na ovaj način definiše vlastiti plastički jezik. 

Na samostalnoj izložbi održanoj 1984. godine u beogradskom “Kolarcu” istaknuta je bila njegova kreativna igra, poniranje nesvesno – čak “koreografija podsvesti” koja je primećena u ada izloženim objektima, slikama i crtežima a odmah potom, i na izložbi 1985. iz “tipomitologije likova” sa njegovih radova ščitana je i povezanost sa prirodom. Uprkos promenama koje e uslediti, ove karakteristike ostaće trajnim obeležijima njegove likovne estetike. 

Sa devedesetim godinama usledila je evidentna invencija i Perićevom radu koja je već na izložbi 1990. sagledana kao rodnost sa novim pojavama u slikarstvu a pre svega gestualnost koja je dominirala jednim delom tada vitalne umetničke produkije nazvane “novi enformel”. U Nišu 1992. ova promena je tačno ikarakterisana kao “avantura potpuno oslobođenog gesta i poketačka snaga za prodor čiste, nesvesne energije i emocije” u lirektnom izlivu “silovite kreacije”. Još jedna važna osobina je apažena u njegovim recentnim radovima koje je 1994. izložio i beogradskom Kulturnom centru; tada je konstatovano kako je misao njegove modernosti u vraćanju početku, a slikovito je abeleženo kako “koracima nazad Perić ide napred”. Najzad, za dožbu 1996. naglašena je njegova “vitalnost, ekspresija i energija poteza” i utvrđeno je da je “krenuo dalje od tradicionalizma” ičinivši “iskorak ka plastici”. To je zapravo bio “postupak enfornela kaoelement rečnika a ne poetičko određenje” a sa ovom onstatacijom učinjena je demarkaciona linija koja deli nove, ktivne stvaraoce od niza sledbenika i neemancipovanih imitaora. Ovakvim opisima njegovog slikarskog dela postavljeni su ikviri i utvrđeni pravci za tumačenje i razumevanje ovog slikartva koje stoji na istaknutoj poziciji u aktuelnim plastičkim zbivanjima. 

Poslednjim navodima indicirano je da Dragan Perić još jedan slikar iz generacije novoenformelista osamdesetih (uz Trajkovića, Donkova, Rafajlovića) sa kojima je generacijski i estetički blizak i devedesetih (Rakovića, Dimovskog, Pavlovića) sa kojima deli shvatanje o opštim predstavama iz najaktivnijeg vokabulara aktuelnog plastičkog izraza. Likovni sadržaj njegovih sadašnjih slika nastao je u radnom procesu primenom izmenjene sintakse, preformulacijom idioma ili delova rečnika (kako bi rekli postmodernisti) nekih radikalnih oblikovanih postupaka nasleđenih iz strukturnih modela visokog modernizma (kakvi su apstraktni ekspresionizam.gestualnost i driping, strukturalno slikarstvo i enformei). Da bi postigao upravo takvu vizuelnost Perić se u postupku rada na slici služi najrazličitijim načinima prskanja boje ili direktnim proiivanjem likvida, a potom grebanjem, sečenjem, probijanjem tako dobijene bojene površine formira njen konačni izgled, reljefnu platičku strukturu i naglašenu taktilnost. Pa čak mu ni taj postupak nije dovoljan već sledi još i krpljenje i prošivanje platna te dodavanje nekih aplikacija u duhu novog enformela ili istorijskog primera Luča Fontane. 

Razložno se sada može pokrenuti i pitanje u čemu se onda sastoji razlika između pomenutih starih i ovih novih, tradicionalista i savremenih,modernista i postmodernista. Ta se epohalna deoba identifikuje na mnogostrukim linijama promenjenih slikarskih shvatanja, u današnjem senzibilitetu umetnika i njihovom novom mentalitetu koji pokazuje vanrednu aktivnost takvog kreativnog duha krajem devedesetih godina. Vidna je, tako, i njihova potreba da ne stvaraju radove samo za jednu pasivnu izložbenu postavku, već da snagom vlastite vizuelnosti, imaginacije i kreativnosti izazovu pojačani estetski doživijaj kod posetilaca jednim ambijentalizovanim izgledom prostora. 

Današnjim umetnicima aktuelnih shvatanja, očigledno je, nije više dovoljna komunikacija sa gledaocima klasičnim postupkom kakav je redovno bio slučaj sa tradicionalnim razumevanjem i prakticiranjem ovog medija. Putevi za prevaziiaženje ovakvih ograničenja mnogobrojni su i različiti. Devedesete godine inovirale su, kako smo videli i uovomslučaju, neke ranije jezičke modele koje su ih približile opštoj idejnoj koncepciji modernizma istovremeno sa onakvim promenama koje su još jednom vremenskom sloju formirale slike svoje epohe. A u tom procesu, iako usamljeno i izolovano, Dragan Perić dao je vidni i ubedljivi doprinos. 

Jovan Despotović 

Galerija umetnosti, Priština, 1998