Miodrag Ristić – Površine, prostori

Kreativno otvorena, dakle još uvek aktivna u svom problemskom području, današnja umetnost je prestala da bude „tačna”, „dobra” ili „korektna”, već da se korišćenjem medijskih sredstava i nadalje upušta u tekuće diskusije oko svog promenjenog izgleda i smisla ili pak da po mogućnosti pokrene i nova pitanja – a što je u uslovima tekućeg „pluralizma” likovne scene postalo gotovo nemoguće. Iz te paradoksalne situacije umetnici se izvlače na različite načine manjim ili većim izobličenjem forme umetničkog predmeta, čak u nekim slučajevima njegovom zamenom neumetničkim industrijskim proizvodima – pa i konačnim izostavljanjem iz procesa rada. S drage strane, takode je menjana i njegova značenjska struktura, katkada dopunjavana neprimerenim „umetničkim” sadržajima koji su bili nezamislivi u ovoj vrsti stvaralaštva. Danas na samom kraju avanture koja se zove modemizam XX veka primetna je potreba da se u nekim primerima radnih praksi a ostajući u takvim, konačno razlabavljenim okvirima, što je moguće više sačuva formalna i materijalna strana likovnog stvaralaštva odnosno da se zadrži manufaktura ili produkcija umetničkog objekta. 

Miodrag Ristić je umetnik koji je istovremeno potpuno svestan svih „upada” u nekada, čak i tokom modernizma, čvrsto defmisano područje u kome je na uobičajeni (ili neuobičajeni) način prebivalo umetničko delo, kao što pokazuje i naglašenu potrebu da vlastiti rad podvrgne striktnom (samo) ispitivanju narušavajući njegova formalna, dakle vizuelna i plastička svojstva. Kada se kasnih osamdesetih godina pojavio u umetničkom životu Ristić je skrenuo pažnju na svojevrsne „prostorne slike: na deformisnoj, voluminoznoj aluminijumskoj podlozi „slikao” je postupkom gestualnog akcionizma – prolivanjem, prskanjem ili nanošenjem sprejom emajl-laka. Time je postigao da najpre pobegne od plošne zadatosti slike koja ga je u tom promenjenom izgledu i nadalje zanimala kao umetnički fenomen, a potom i da znatno dinamizuje vlastito delo koje sem piktoralnim slojem na posmatrača deluje i samom konfiguracijom osnove, vrlo agresivnom prema okolnom prostoru.

Najnoviji radovi Miodraga Ristića po duhu i intencijama ostali su na svojim polaznim osnovama koje smo u ranijim slikama već zapazili i istakli. No, došlo je i do promena koje su percepciju posmatrača poveli u jednom novom pravcu. Podloga u ovoj seriji slika takođe je metal – aluminijumska tabla koju najpre izobličava, ali sada na drukčiji način: uvek je udubljuje čime dobija centriranu konkavnu prostornu konfiguraciju. Zatim, po tako pripremljenoj površini u poznatom, „polokovskom” maniru gestualnog islikavanja stvara živu piktoralnu prizornost dinamičkog kolorizma koja je po sebi već dovoljno vizuelno aktivna. No, tek sada, u daljem procesu rada formira se konačno oblikovno stanje njegovog dela. Naime, udubljenje takve slike Ristić ispunjava prepletom žice koju takođe boji prema kolorističkom izgledu njene „okoline”. 

Dakle, jednu i onako hromatski već „oprostorenu” likovnu situaciju podiže na viši stupanj aktivnosti sa očito pripremljenom optičkom „zamkom” namenjenoj estetskoj kogniciji posmatrača – pogotovo onim koji su još uvek nenaviknuti na neobičnost ili provokativnost izgleda i značenja novih umetničkih formi i oblika umetničkih predmeta. Namera je da se pogledu ponudi treća dimenzija, dubina prizora, ali ne iluzionističkim sredstvima već bukvalno fizičkom konfiguracijom dela i da mu se istovremeno taj utisak dodatno zakomplikuje sa prostornim crtežom, (koji stvara žičani splet) koji se kreće u suprotnom pravcu: iz najdublje tačke rada pravo prema posmatraču. Nelagodnost u vizuelnoj percepciji koju ovime postiže, a potom i u estetičkoj spoznaji, treba zapravo da nas usmeri ka prepoznavanju i razumevanju koliko motiva ove vrste slikarstva toliko i onih likovnih vrednosti koje danas pomeraju medijske granice ili pak otvaraju drukčije vrste senzacijakoje aktuelno umetničko delo nastoji da izazove. 

Vidimo na koji je način Miodrag Ristić stvaralački prisutan: na jednoj već ranije izgrađenoj osnovi koju je podosta udaljio od standardnog slikarskog postupka nadogradio je saglasnu konfiguraciju svog recentnog dela koje sada deluje u komplikovanijim uslovima i sa složenijim piktoralnim sadržajem. Put kojim ide sigurno je temeljen na zahtevima koji usaglašavaju poznate elemente likovnog izraza – postupak slikanja i način oprostoravanja umetničkog dela, ali ih on dovodi u nove oblikovne konfiguracije koje se bore za svoje mesto u ovim decenijamapotpunog pluralizma koji prividno otvara sve moguće pravce i puteve izraza ali i oprezno zadržava neophodnu količinu estetskih vrednosti koje moraju biti jasne i transparentne. Te osobine Miodrag Ristić je u svom radu još jednom obnovio i sjedinio na zanimljiv i otvoreno provokativan način.

Jovan Despotović

Galerija Zvono, Beograd, 1999