Miloš Filipović – Zamke

Tačno! Slike Miloša Filipovića F’iće mogu se razumeti kao ikoničke predstave – s tom neophodnom dopunom koja ukazuje da su one pokidale bilo kakvu vezu sa tradicionalnim izgledom i značenjem tog sakralnog estetičkog predmeta, da su upravo one konačno izmštene iz ma kakve religijske funkcije. U njima se na taj površni i pogrešni način mogu ogledati samo duhovno labilni ili ignoranti. Njigova pseudojevanđeljska priča je defnitivno izmenjena i vodi posmatrača posve drugačijimputevima. Kojim? 

Androgenim. Dvosmislenim, aporijskim, onim kojim se pouzdano ne može ići bez opasnosti po urušavanje sopstvenog etičkog (i estetičkog) poretka. Onim kojim se direktno izbija na onu liticu kojaje odredilai Ikarovii mitsku sudbinu. 

Golgotskim. Nedvosmislenim, predvidljivim i sudbinskim koji znači samo jedan i uvek isti završetak koji je se u svakoj sudbini ponavlja već puna dva milenijuma. Onim čija svetlost ne znači nebesko spasenje već ovozemaljsko potonuće za koji znamo još iz Sizisovog slučaja. 

Alegorijskim. Prividnim, nesagledivim u svim njegovim ishodištima, zavodljivim i opasnim ali i uzornim za svakoga sa bremenom. Onim za cije je razumevanje potrebna znatna spremnost duha i bodrost intelekta, onima kojima su prolazile preteče. 

Apokrifnim. Skrivenim, teško dostupnim i još teže prohodnim koji su i zabranjeni i zavodljivi, koji su i nedostižni i trivijalno banalni. Onim čijim se eventualnim uspešnim prolaskom niko ne hvali, ne iz strahaveć zbogskromnosti, kako su to činili prvi učenici. 

Itd. 

Ranije je bilo nešto drugačije: “ciklusi” su mu bili posvećeni isključivo jednoj Velikoj temi i to onoj koja imala u vidu bezgrešnu anđeosku propoved o životu nakon smrti. Danas su njegove slike u dobrom delu laicizirane, svedene na Male dnevne događaje koji su ispunjeni ovozemaljskom slasti, Ijubavlju, sujetom, pohlepom, taštinom… današnjim sumanutim đavoljim sumnjičenjem: imaliživotaipresmrti? 

Vizuelna zavodljivost i metijerstvo ovih slika otvoreno se poigrava sa neestetizovanim ukusom većine, sa masovno nediferenciranom podelom percepcije na lepo i ružno, sa njihovim fatalnim nerazlikovanjem, mešanjem i zamenom, sa odsustvom bilo kakvih kriterijuma današnjih kreteniziranih zombija, većinskih pripadnika neistorijskih ili praznoverskih društava. 

A kada su njegove slike religijske one su zapravo laičke, kada su svetovne one su opet sakralne. U toj igri zamene smisla nalazi se pripremljena zamka za lakomislene. I što više takvih padne u postavljenu stupicu time se smanjuje broj lažno nevinih koji vlastitu bezgrešnost redovno opravdavaju Judinom naivnošću – u šta je spravom i sam Filipović, može se naslutiti, potpuno ubeđen. 

Miloš Filipović Fića mogao bi postati vrhunski majstor tog apsurda – ukoliko prođe pored iskušenja i održi se na započetom, dobro odabranom putu. 

Jovan Despotović 

Jugoslovenska galerija umetničkih dela, Beograd, 1998