Bogdan V. Musović – skulpture i objekti

Tokom poslednje dve decenije ovog veka likovnost tradicionalnih medija, ponajpre slikarstva i skulpture, temeljno je bila preformulisana, razgradivana, preuredivana, menjana do takvog finalnog oblika da se u nekim najnovijim pojavama jedva može prepoznati. I mada je i ranije bilo slučajeva snažnog delovanja unutar formalne i sadržinske ravni vajarskih disciplina, na primer u ruskom konstruktivizmu ili kod asocijativne i apstraktne skulpture (od Henrija Mura do Hulija Gonzalesa), a u radikalnom vidu kod Marsela Dišana i dadaista, najzad u procesima poslednjih avangardi sedamdesetih godina kada je umetnički predmet dematerijalizovan (dakle sveden na estetičku ideju umetnika ili kreativni koncept bez potrebe da ih on materijalizuje i time pretvori u fizički objekt), postmodernizam je naprotiv, na scenu vratio predmetni status artefakta – dakako sa znatno izmenjenim izgledom i značenjem, tek je danas moguće konačno protumačiti smisao tih procesa koji su temeljno menjali njihov izgled i suštinu. U tim fazama mnogostrukih metamorfoza umetnički objekt je višestruko prevoden sđ jedne obale na drugu koje su se, međutim, činile sve udaljenijim. 

Za Bogdana V. Musovića taj fenomen koji je ocrtao sudbinu vajarstva XX veka nije mogao ostati nepoznat u teorijskoj, kao i u praktičnoj ravni. Ali se ta mikro transformacija stvaralačkog postupka u njegovom posebnom slučaju odigrala u drugačijim okoimostima i sa drugačijim kreativnim ciljem. Musović se na našoj umetničkoj pozornici pojavio u trenutku vidnog zamora estetike poznog modernizma kada je jezik likovne umetnosti doveden do sasvim izvesnih i konačnih plastičnih zaključaka. lako su se još uvek stvarala dela koja su mogla da ispolje i određenu svežinu unutar mnogobrojnih oblikovanih idioma, istinske jezičke inovacije ipak nisu bile zapažene dugo vremena. U jednom trenutku taj plastički darvinizam (progresivno i inovativno kretanje unutar likovnih medija koje se može kontinuirano pratiti kroz celokupnu povest umetnosti) sasvim je zaustavljen i očekivalo se jedno novo otvaranje, upravo proširenje u mnogim pravcima medijskih polja stvaralaštva. Baš tada je Bogdan V. Musović počeo da radi svoje asocijativno-apstraktne oblike kojima je potvrdio zatečeno stanje. Budući da je već tada ispoljio vidnu otvorenost vlastitog stvaralačkog duha, pokazao je i jednu zanimljivu kreativnu motivisanost koja ga je povremeno odvodila od oblikovanja i usmeravala ka građenju forme, čak konstrukciji složenijih kompozicionih struktura i objekata u kameniim pločama kao osnovnom materijalu. 

Taj sporadični nekadašanji tračak transformacije ideje i smisla umetničkog predmeta Musović je potpuno razvio u najnovijem ciklusu radova. U njima su uočljive dve promene. Najpre njegov raniji zatvoreni oblik koji je karakterisala puna vajarska masa sada je zamenjen otvorenim, bestelesnim formama objekata do kojih dolazi postupkom redanja, slaganja, zidanja manjih ili većih struktura čiji su osnovni sastojci morski škriljci (obluci – terakota) uz poneki dodatak odbačenog drveta, metala, stakla ili krša. Drugi je znatniji koloristički sadržaj njegovih najnovijiih radova kojima osnovni ton daju bogato iznijansirana paleta okera sa povremenim mrkim i zelenim akcentima koji potiču od apliciranih delova i njihovih „prirodnih” svojstava. 

Iz ove formalne promene naravno da se nadaije mogu isčitavati i transformacije u semantičkom nivou ovih dela. Današnja skulptura, dakako ona koja nastaje u duhu estetike devedesetih godina, podrazumeva da je aktuelna oblikovna praksa odvela jezik ovog medija do sasvim udaljenih horizonata tekuće revitalizacije novomodernizma. Posle energične i ekspresivne vruće obnove umetnosti osamdesetih godina, poslednja decenija veka postala je znatno hladnija, racionalnija, konstruktivnija i ponovo snažno gurnuta u polje materijalizacije umetničke ideje ili koncepta sa primetnim reminiscencijama na modernizam. Trenutak izmenjenog postupka (raz)gradenja novog oblika, njegova unutrašnja dekonstruktivna logika naravno da nije samo izmeniia izgied umetničkog dela već i njegovu sadržinsku osnovu prekomponovala brojnim novim elementima. Kada se na ovaj način gledaju i shvataju novi radovi Bogdana V. Musovića pred publikom se otvara velika mogućnost vitalnog reinterpretiranja značenja usmerenog novom percepcijom, probuđenim drugačijim senzibilitetom i reaktiviranim vrlo u živim umetničkim utiskom. 

Umetničko delo za Bogdana V. Musovića jeste objektivizovani (stvaralački) duh. Postupak prekomponovanja (preoblikovanja u novu celinu) jednom već prirodno estetizovanih dela u novi artefakt za njega je ključna vajarska metodologija. Ako je doživljaj umetnosti za umetnika i publiku u ovakvim igrama identičan, onda je tačan i zaključak novih tumačenja umetnosti po kojima publika naknadno radi na objektu umetnosti gotovo istu vrstu kognitivne operacije poput samog umetnika. Dakle, gledalac je u ulozi aktivnog činioca u konačnom, estetskom formiranju predstave o nekom umetničkom delu, i obratno, takvo, semantički otvoreno umetničko delo vrlo je dinamično u izazivanju utiska kod posmatrača. Bogdan V. Musović je upravo sa ovim ciklusom radova pokazao kreativnu virtuoznost u toj dvostrukoj stvaralačkoj igri sa prirodom i publikom. 

Jovan Despotović 

Galerija Josip – Bepo Benković, Herceg Novi, 1998