Jelena Trpković u kolažnom svetu

Uz povremene ekskurse u medije crteža ili slika, Jelena Trpković zapravo neprestano pokazuje dajoj je ipak najbliža likovna disciplina kolaž tek dopunjen crtežom. Ako se začas prisetimo njenih ranijih samostalnih izložbi, sve (sem dve) čine one sa radovima u ovoj tehnici. Ta doslednost otkriva da kreativnom senzibilitetujelene Trpković ponajviše odgovaraju mogućnosti kolažnogoblikovanja – isecanja pa slaganja i razlaganja, lepljenja i prelepljivanja, konstrukcije i dekonstrukcije itd, uz takođe neophodni dodatak crtanja čime je potvrdila ranije kritičarske konstatacije da u njenom slučaju igra kolažom najdublje zadire u specifične autorske i kreativne porive. 

Ciklus novih radova praktično sepo svim karakteristikama nadovezuje na ranije, s tim da su neke teme pojacane, a sadržaji produbljeni. Ustilskom pogledu novi kolaži Jelene Trpković i dalje su na liniji postmodernističkog eklekticizma koji, moguće je, da otkrivaju njenu unutrašnju metafizičku lepotu koja se u tim montažama prizora pretvara u živi svet istovremeno i određeno te prepoznatljivo realan, ali i sasvim virtuelan i imaginaran. Ta neobična vrsta neopopa sačinjena je od ljudskih figura, elemenata enterijera, najčešće kupatila, simbola savremene tehnike i dr. koji su isecani iz najrazličitijih časopisa od modnih do masmedijskih, glamuroznih, žute štampe te šareniša ženskih razbibriga koji zaista poseduju obilje likovnog i ilustrativnog materijala za tu vrstu namcije kojoj je potrebna i kojoj je Jelena Trpković iz čistis stvaralačkih razloga potpuno okrenuta. 

Primetno je da se poetske radnje njenih dela ponajčešće događaju između parova muškamcn i jedne ženske osobe, ili pak u kupa.tilima, što govori o tome da su oni latentno erotizovani, nikako trivijalni niti bancilni ma koliko su takvi domaći ambijenti i kućne atmosfere mogli da, budu protumaČeni upravo tako – jer oni u našem svakodnevnom životu najčešće ijesu. A upmvo takva egzistencijalna banalnost svakidašnjice koja se neprekidno ponavlja unoseći u iskustva većine Ijudi stanovitu dosadu, inspirativna je za Jelenu Trpković na taj način da u nju unosi jednu vanrednu vizuelnu i semantičku živost kojom se ona razbija i uvodi u oblast gotovo prave zabave. Otuda, ma koliko da su nam bliski ovi prizori, jer su deo i svačijeg svakidašnjeg života, oni su dakako i stvamlački specijalno naštimovani do atmosfere jedne kreativno istančane individualnosti koja naravno takode ima prava na privatnost, na subjektivnost uprkos prevashodnoj nameri da bude autorski izmžena opštim estetičkimjezikom likovnog mišljenja i oblikovanja. 

Upostupku građenja kolaža, tj. nalaženja slika-ikona kojimaformira oveprizore, Jelena Trpković se koristi raznim izvorima i to ne samo po izboru časopisa i magazina u kojima ih pronalazi da li po principu slučajnosti, već i po naročitom korišćenju potrebnih formi predmeta U kolorističkih skala, najzad ifinalnog docrtavanja koja najčešće stvaraju ne toliko značajnu iluziju perspektive (sa vermerovskitn šahovskim, crno-belim poljima) već i po zanimljivoj stilskoj izmešanosti, Naime, taj upotrebni materijal potiče čak i iz vremenski posve različitih epoha koji time u njene slike-prizore unose jednu zanimljivu, katkada nemoguću izmešanost koja se ponajbolje može zapaziti u dizajnu predmeta, garderobe, frizura i dr, kako bi se danas reklo – crossover, na različitim nivoima: ikoničkim, ikonografskim, sematičkim, estetičkim itd. 

Da li je nečiji život ostao u domenu privatnosti ili je putem sredstava masovne komunikacije postao od opšteg dobra, značaja ili pozornosti javnosti, pitanje je na koje Jelena Trpković samo upozoravaposmatrače. Ona dakako ima odgovor na topitanje, alije on ostao u najdubljim slojevima njenog vlastitog (životnog i porodičnog) iskustva i on je u ovim radovima teško dokučiv uz svo poznavanje i za njene najbliže prijatelje. Gledaocima je ostalo samo blago upozorenje koje pak ima efekat i puni sjaj superiorne plastičnosti izražene jednom, gotovo da bi se moglo reći, sporednom i uglavnom zanemarenom likovnom tehnikom. Godinama, uporno, Jelena Trpković dokazuje svojim kolažiranim svetovima suprotno – kolaž je nadasve pogodna metoda oblikovanja koja tek pojedinim autorima, u koje nesumljivo i ona spada, omogućava dostizanje samog vrha u središtu aktuelne umetničke produkcije tekućeg perioda.

Jovan Despotović

Galerija ULUS, Beograd, 2000