Sonja Malavrazić – Ispod praga svesti

Žrtvene igre 

Doskora je istorija modernizma pokazivala jednosmerno kretanje jezika plastičkih umetnosti isključivo ka redukcionizmu: od realnog prema apstraktnom, od forme prema enformelu, od mimetičkog prema bezpredmetnom, od imaginarnog prema konceptualnom… No, ovo pravilo, uostalom kao i sva ostala, vremenom su violentno narušavana preobraćajući se najčešće u svoju suprotnost, između ostalog, i na taj način otvarajući nove puteve likovne kreativnosti zbog kojih je sada već sasvim protekli vek bio jedan od svakako najdinamičnijih i najuzbudljivijih u celokupnoj povesti umetnosti. 

Započinjući u prvoj polovini devedesetih godina svoju javnu izlagačku delatnost, Sonja Malavrazić se pojavila sa potpuno apstraktnim slikama koje su, pre svega, bile zainteresovane i koncentrisane na probleme kolorističkih, eksplozivnih nanosa uljanih masa na uglavnom velikim formatima platna. Nju je tada okupirao postupak građenja dovoljno preciznog balansa ne samo u okviru hromatske palete već i u opštijem domenu postizanja prizora jukstapoziranih masa i bojenih mrlja kojima je ritmovana opšta koncepcija određenog slikovnog stanja. Zatim je usledila postupna promena. Čisti jezik njenih prvih apstraktnih slika sredinom devedesetih menja se prema unošenju najpre nagoveštaja asocijativnih sadržaja, a potom i sve određenijih predmetnih pojava koje su nastale iz znakovnih i simboličkih potreba strukturisanja vizuelne i semantičke slikovitosti jednom novom ikonografskom mapom sve bližoj figuraciji sa, razume se, zadržanim, već od ranije poznatim znatnim kolorističkim intenzitetom. Uz sve veće, što je takođe karakteristično, povećanje formata radova. 

Slikarka zapisuje: Zvuci, mirisi, krv, pa i bleskovi slika užasa, urezali su se u život umetnika. O njima, bolje od sadržine dela, progovara forma. Dakle, raskršće je nastupilo potpuno prirodno i opravdano. Epoha u kojoj su nove slike Sonje Malavrazić nastajale bila je toliko ispunjena konkrešnim događajima razaranja, umiranja, krvi, iskasapljenih tela da je njihovim daljim likovnim apstrahovanjem pretila opasnost da se izgubi neophodna, makar najtanušnija nit koja je povezuje sa stvarnošću. I tu je začet jedan fundamentalni (i rekli bismo nezaobilazni) stvaralački problem na čijem je rešavanju zapravo protekao njen celokupni potonji rad: kako doći do određenih realističkih elemenata, ali bez naruvanja početne i potrebne koncepcije slike, i kako ih uneti u sadržaj najčistije likovnosti — one, u najužem estetičkom smislu, sa novouspostavljenim sistemom bezpredmetnih predznaka? 

Njena ranija grmljavina boje ostala je (u stilskom okviru apstraktnog ekspresionizma zenitne epohe modernizma), ali je sada ispunjena i žestinom telesnih narativa (poetički pomerenih prema postmodernističkoj paradigmi). Kroz gustu hromatsku naslagu probijaju se figure – raščerečeni udovi, razorena tkiva, trupla, skeleti i kosti, krv pljuska na sve strane… Da se ne bismo potpuno udavili u toj žestini jarko crvene, lepljive plazme, Sonja Malavrazić nam dobacuje spasonosni pojas plavih tonova, izbeljene roze, neutralno smirujućeg sivog. Percepcija oka najzad pronalazi čvrsto tlo. Možemo opet da gledamo i dalje da koračamo kroz ove vrtoglave lavirinte smisla prizora, ali još uvek vrlo oprezno, stalno pripravni za nova iznenađenja koja nas kao iz neke poveće kofe opasno zapljuskuju sa njenih sledećih monumentalnih platna. I tako sve do samog kraja – do potpuno ogoljene likovnosti koja se, kako smo primetili na početku, tokom ovog poslednjeg veka drugog milenijuma često gubila u teškim teorijskim naslagama (pre)često zamućujući osnovnu svrhu slikarskog medija. Sonja Malavrazić nam dakle pomaže, doduše na vrlo drastičan način (jer izgleda da drugi nismo sposobni da razumemo) da uopšte dokučimo ciljeve i namere aktuelne umetnosti. 

A danas, posle svih egzistencijalnih drama, kolektivnih katastrofa i najnovijih bratoubilačkih ratova, čemu se, dakle, danas možemo nadati od umetnosti, pogotovo one koja se izražava vizuelnim sredstvima i evidentno, pored estetičkih, poseduje i jasna etička svojstva: novim stvarnim, ali i slikarskim ćele-kulama, osušenim i ogoljenim kostima bez mesa, sevanju noža (slikarske četke) bez krvi (uljane boje), fascinaciji bez opsesije? Ispod praga svesti i iskustva ovo možda jeste moguće. Ako malo pažljivije pogledamo, takav ishod je tek nagoveštaj koji zasigurno razrešavamo isključivo dubokom verom u misiju umetnosti, te onu vrstu posvećeništva kojoj je istinsku žrtvu prinela i Sonja Malavrazić. 

Jovan Despotović 

Galerija savremene likovne umetnosti, Niš, Galerija ‘Srbija’, Niš, 2000, Galerija Narodnog muzeja, Vranje, 2001