Svetislav Feđa Pešić – crteži

Od nemogućnosti prema stvarnosti 

Jedan usamljeni, povučeni beogradski umetnik gotovo svakom svojom samostalnom izložbom upozorava našu stručnu javnost i ljubitelje likovne umetnosti na nespornu činjenicu – u postojanje malobrojnih autentičnih autorskih fenomena koji po vlastitoj želji podosta udaljeno i nezavisno, ali isto toliko čvrsto, stoje spram dominantnih tokova aktuelnog stvaralaštva. Slike, crteži, kolaži, monotipije, slike-objekti Svetislava Feđe Pešića koje je naša publika imala mogućnosti u brojnim prilikama da vidi nedvosmisleno potvrđuju njegovo izdvojeno i samosvojno mesto u savremenoj srpskoj likovnoj umetnosti. 

Tema odnosa reprezentativne umetnosti i apstrakcije naročito je problematizovana u poznom modernizmu nakon 1945. odnosno, po pojavi Nove figuracije. Jedna od tih međufaza definisana je relacijama ekspresionizma i nadrealizma tog perioda, a u perifernim umetničkim oblastima ovaj odnos je bio dodatno usložljavan čestim stilskim „nečistoćama” koje su ga uobičajeno karakterisale. Tako je Feđa Pešić u ovdašnjim uslovima postao blizak ne samo domaćoj Novoj figuraciji već i autorima iz kruga „slikarstva surovosti” i Medialcima (kakvi su bili, na primer, Dado Đurić i Uroš Tošković, potom Ljuba Popović i Vlada Veličković, najzad Miro Glavurtić i Dragan Lubarda) iako su pravi izvori i intencije njegove poetike posve drugačiji. Jer, on istovremeno deluje na linijama ekspresionizam-nadrealizam-fantastika i Nova figuraciija-Medialin krug, pošto je u njegovim radovima sasvim primetan preplet imaginarnog i fantastičnog što je dovelo do formiranja specifično Pešićeve pikturalne i zagonetne, rebusne figurativne naracije. Njegov karakteristačni vid (post)nadrealizma poprimio je one osobine koje nikada nisu bile svojstvene ovoj školi i poetici. Niti je on bio doslovnim pripadnikom „slikarstva surovosti” iako u to vreme najdelikatnije umetnički stasava, već neverovatao optimistički, udaljeni neformalni sledbenik koji ga čudnovato poetizuje na doslovno lirski način time što znatno ublažava njegovu uobičajenu srdžbu, jed, grotesknost svojim estetičkim pomirenjem, blagošću, žovijalnim. 

Kod njega je ta poznata turobnost zamenjena čudnim zadovoljstvom u crtanju i slikanju pa stoga ikonografija Pešićevih „monstruma” nije apokaliptična po atmosferi i formama već infantilna u izgledu i mentalitetu. 

Nimalo nije slučajno da je ponajbolje o Feđinim ranijim crtežima i kolažima pisao upravo Glavurtić ističući njihovu konstantnu metamorfozu čiji se likovi gube u asocijativnim apstrakcijama. Cilj njegovog delovanja nije pismo niti kaligrafija već poruka, piše ovaj Medialac prepoznajući u Pešiću istovremeno slikara, ali i pesnika. Feđina autonomnost i autohtonost u dosluhu su sa univerzalnim i opštim, ali one su proizašle isključivo iz potrebe postavljanja jedne individualne autorske pozirje u širokom i raznorodnom prostoru koji se tokom povesti razgranao između čoveka i univerzuma, između čoveka i društva, između čoveka i njegove neposredne egzistencije. Feđa Pešić je primer onog umetnika koji stoji kao potpuno atomizirani pojedinac u nevidljivim relacijama sa evropskim istoduhovnicima. 

U sadašnjim njegovim radovima očigledno je da se ne postavlja isključivo pitanje kreacije ekspresivne forme već stanja duha današnjeg čoveka. Njegovi kontrolisani, usmereni izlivi imaginacije fokusirani su prema dva glavna sadržaja: ruci (koja blagosilja ili preti?) i erotici (koja istovremeno stoji u poreklu sveta, ali i umetničkog čina) delujući na gledaoca unutar njegovih psihološko-simboličkih nivoa. Ranije u kritici primećeni ovakvi proto-figuralni zapisi u maniru vizuelne poezije Feđe Pešića aktivno teraju posmatrača na ubrzani proces asociranja na predstave raspeća, blagovesti, ideju freski i ikona, na prepoznavanje temeljnih egzistencijalnih postavki savremene civilizacije, na građenje unutrašnje priče koja je moguće individualna i subjektivna ali je po dejstvu, značeku i porukama ipak kolektivna i univerzalna. To je otuda što ova lična Pešićeva ikonografija duboko zalazi u tkivo srednjevekovne slikovne predstave, ali ne one kanonizovane, već slobodne, potpuno izvan dogme i pravila, veoma približene opštim i istinskim čovekovim potrebama, smislu života, ciljevima, napokon, sudbini koja je za ovovremene ljude najkarakterističnija. 

Provala bezglasnih krikova sa Pešićevih novih crteža jeste ekspresivno-kreativni otpor ovom nehumanom vremenu i svetu, njegovim dominantnim destruktivnim procesima i tokovima koji su tako tragično programirani nekom višom silom na koju se ne može uticati niti koja se može preusmeriti individualnom voljom – makar to bilo i silno uložena energija stvaralaca. Ona se može u pojedinačnom kreativnom činu jedino zabeležiti, vizuelno postaviti u polje ekspresije i time smestiti u opši komunikacijski niz stvaralac-delo-gledalac. Otuda je poteklo i mnoštvo mogućnosti za individualna „učitavanja” značenja u ove crteže koji će time biti nadograđeni, dopunjeni pojedinačnim sadržajima i na taj način zaokruženi kao kolektivni fenomen. U toj podsticajnoj ulozi savremenog umetnika i umetnosti doprinos Feđe Pešića u ukupnom današnjem stvralaštvu posebno je uočljiv i izuzetno je delotvoran. 

Jovan Despotović 

Prodajna galerija ’Beograd’, 1998