”Grupa ‘Galerija’ – šta je to?” šta je to!?

U drugom broju časopisa studenata istorije umetnosti ’’3+4’’ pojavio se,  između ostalog,  programski tekst koji  je potpisala Grupa ’’Galerija’’ (vidi “3+4″ br.2, str. 37/38) . Zbog svoje zanimljivosti, iz više razloga to smatramo, zadržali bismo se malo podrobnije na stavovima koji su se tamo pojavili. 

Ubrzo posle prvog talasa, koji je zapoćet preispitivanjem ličnog i društvenog položaja umetnika i njegovog dela (dakako kroz umetndčku praksu) u ovom društvu, usledila je oseka te nismo bili u prilici, sem sporadično, da se upoznamo i sa kreativnim kritičkim praćenjem ove prakse. Slabljenje intenziteta prisustvovanja »svesnih« umetnika i kritičara ovog širokog pokreta, poznatog kao konceptualna umetnost, takođe je posledica smanjene aktivnosti samih umetnika. Sada smo se suočili sa jednim tekstom koji bi mogao ponovo da započne razgovor, da pokrene duhove. Susreli smo se sa istovremenom praktičnom i teoretskom aklivnošću ka preispitivatnju značenja vlastitog opredeljenja. Ovo je očigledan pokušaj traženja puteva u procesu širenja spoznaje o ustrojsjvu i načinu funkcionisanja umetničkog (likovnog) sistema u nas. Pošto su se u samom tekstu pojavile i određene slabosti i nejasnosti, želja nam je da, eventualno, započnemo diskusiju o problemima aktuelne umetničke situacije u koju bi se u najboljem slučaju, uključili svi zainteresovani, bilo da su neposrednio prisutni (umetnici, galeristi, kriričari, studenti, bilo da imaju svoje stavove o ovom problemu. Bilo bi korisno ako bismo naišli na različita mišljenja ljudi koji bi precizno objašnjavali iskustva iz vlastite prak se. 

Nepoznavanje činjenica 

Grupa studenata istorije umetnosti napisala je tekst u kome određuje polaznu osnovu (Umesto uvoda jedna metafora) svojih stavova. Glavno opredeljenje aktivnosti Grupe kreće se u pravcu »skiciranja jedne semiotike ‘arhitektonskog prostora kulture’«, odnosno, »poušaja ote-lovljenja jedne semiotike ‘prostornog uređenja građevine kulture’« (U Rječniku stranih riječi B. Klaića stoji da je gallerija ’dugačka, uska natkrita prostorija, najčešće s vanjske strane zgrade, izgrađenu za spajanje odijeljenih djelova građevine’ – metafora je jasna!). U programu dalje stoji: ’U ovoj semiotici značenja galerije bi bilo dekodirano u odnosu na ’prostornu’ ulogu galerije u ’građevini kulture’: spajanjem određenih delova građevine (žive umetničke produkcije sa društvenim bićem)’. Sledeći dalje osnovnu nit ovog slikovitog smisla, dasnašnja galerija im se »tako pričinja prostornim organizatorom smisaonih značenja kvaliteta umetničkih dela«. Ona takođe, »svojim klasifikacijskim metodama utvrđuje (reprodukuje) one smislove u umetnosti koja idealogiju građanskog društva prenose i na pojave kulture. Galerija je u stvari već sama ta ideologija na delu…« 

Ovaj problem je apsolviran u projektu »Praksa beogradskih galerija« (mart 1980.). Ovakvo stanje treba prevazići (promeniti). Grupa se postavlja u položaj kamena zamajca: »Grupa ‘Galerija’ bi trebala biti egzegezom mehanizma koji funkcioniše u ’uskoj natkrilnoj prostoriji’. Ona bi jednim, za naše kulturne prilike relativno drugačijim, radom da odgoneta ‘gramatiku’ uz pomoć koje se ispisuju tekstovi kulturne politike u šferi likovne umetnosti«. Prvi zajednički rad Grupe je akcija u tom smeru. To je bio njihov »prvi pokušaj analize postojećeg galerijskog sistema u našoj sredini«. Zadržali bismo se sada na rezultatima koji su se pojavili tokom realizacije projekta. Grupa je uočila dve premise: 

»Objektivni« stavovi 

1) Otkrila je »poražavajuću činjenicu da kriterijum po kojima se vrši verifikacija tekuće umetničke produkcije počiva na nedovoljnoj stručnoj utemeljenosti, na subjektivnim kritenijumima koji se — zbog povlašćenog društvenog položaja u kome se nalaze galeristi — proglašavaju društveno relevantnim i normativnim«. Ovde zapažaimo izrazito slabu tačku ovog teksta, koja se pojavila ko zna iz kog razloga (mnogi su mogući: od elementairnog nepoznava nja činjenica do neuočavanja suštine problema usled pojave »šumova« koji utiču na sposobnost percepcije, na smanjenje monućnosti zapažanja). Ne slažemo se sa tri stvari: a) kako to da kriterijumi ’počivaju na nedovoljnoj stručnoj utemeljenosti’? Šta ovo ustvari znači? Ako se misli da galeristi nemaju pojma šta se događa u aktuelnom likovnom stvaralaštvu, onda je to nepoznavanje činjenica. Naravno da bi bilo besmisleno tvrditi da u galerijama rade ljudi bez kvalifikacije (formalne) za taj posao — za njih se teško može reći da nisu »dovoljno stručni«. Ako se pak smatra da svi koji učestvuju u određivanju politike jedne galerije nisu stručnjaci za taj odgovorni posao, tada je moguće naslutiti jedno od izvoirišta problema. b) Ne slažemo se ni sa tvrdnjom da nije dobro da merila počivaju na »subjektivnim kriterijumima«. Ne želimo da istoričarima umetnosti diržimo predavanje iz povesti likovne kritike, pa ipak da kažemo da je najgora kritika gotovo uvek zastiovana na obezličenim, »objektivnim« stavovima (videti kritiku u periodu socijalističkog realizma). c) Otkud ideja o »povlašćenom društvenom položaju« galerista (verovatno i galerija)? Koje su to činjenice koje bi mogle ovo da potvrde? Za nekoga bi se moglo tvrditi da ima povlašćen društveni paložaj ukoliko samostalno i potpuno utiče na dve stvari: na sopstveni društveni (politički) i ekonomski (materijalni) položaj i status u kojem bilo socijumu. Za beogradske galerije (i ne samo za njih, naravno) svebi se moglo tvrditi — sem da zadovoljavaju ova dva uslova. (Neki od činilaca koji utiču na ovo stanje mogu se videti i u članku »Finainskanje u kulturi«, posebno u listi Premija beogradske zajednice kulture, NIN, 8. II l981). 

2) »Spoznaja da je galerijska aktivnost, putem ‘umetničkih saveta’, u bitnoj sprezi sa širim kulturnim institucionalnim područjem: umetničkim akademijama, kritikom i ostalim karikama ‘umetničkog sistema’«. Saveti galerija nisu juče osnovani, pa se njihovo otkriće ne bi moglo shvatiti kao doprinois raspravi u položaju likovne umetnosti. Da su autori teksta pročitali pravilnik o radu bilo koje galerije, bilo bi im jasno ko sve ulazi u sastav saveta. Društveno-politička zajednica je, preko svojih predstavnika, neposredno i odlučujuće (presudno) uključena, u kreiranje dnevne i dugoročne likovne politike. Previđanje ove činienice nesrećno utiče na mogućnost da se problem, bez ostatka, razume. Da bi se problem likovne politike u ovoj sredini poslavio i ispitao potrebno je razmotriti ulogu svih činilaca koji su prisutni — teorijsko laprdanje po površini problema je posledica nedoslednosti. Ili je Grupa podlegla plimi kolektivnog sindroma samocenzure. 

Navešćemo da su autori i sami svesni nekih svojih slabosli: »Do sadašnji rad grupe pokazuje izvesne tendencije prilanjanja estetizaciji vlastite prakse na onim mestima gde je nužna drugačija, upravo politizovana istraživačka aktivnost«. Slažemo se da bežanje u estetizaciju (estetizaciju problema9 znači izbegavanje da se traže uzroci ovakvog stanja likovne politike tamo gde bi se ustvari i morali nalaziti. Mislimo da upravo politizirana istraživačka sktivnost svesnih kritičara može ukazati na prava žarišta učmalosti. »Aktivnost grupe je pokušaj menjanja dosadašnje kulturne klime na uni univerzitetu, koja se već dugo protežira pod firmom ‘studentsko stvaralaštvo’. Ovakava učmala situacija umrtvjuje svaku kritičku aktivnost studenata…«

 

Jovan Despotović 

Student, s. 11, Beograd, 25. 3. 1981