Margarin kao haos

Likovne sveske br. 6 

Umetničko delo ne treba suditi po linovnim nzalitetima, već po njegoaoj moći da iznenadi, da poremeti, da učini stvari zagonetnijim, da zabavm i navede na razmišljanje – Man Rej.  

Edicija Likovnih svezaka pokrenuta je 1969. godine i namenjena je dopuni umetničkog obrazovanja studenata Univerziteta umetnosti. Ovaj broj sadrži tekstove i intervjue , jedanaestorice savremenih umetnika od nadrelizma do postobjektnih tendencija u kojima su na veoma određen način objašnjeni pojedini aspekti njihovog dela. Zbog toga su Likovne sveske svojevrstan zbornik dokumenata za razumevanje savremene umetnosti. 

Rene Magrit objašnjava genezu nekoliko svojih slika, kao i procese koji su se u njima dogodili i koji su rezultirali određenim delika, bolje reći, kontekstuačnim odnosima predmeta u njima. Dat je i njegov lični rečnih nekih pojmova-simbola koji se često pojavljuju u tim slikama i čiji su nosioci određene forme. 

O fenomenologiji geometrijske apstrakcije i psihološkm aspektima boje govori Žan Devan. Posebno su zadimljivi delovi razgovora u kojima on objašnjava značenje svojih anti-skulptura. Kao neposredni učesnik u stvaranju apstraktnog slikarstva u Francuskoj posle II svetskog rata, svedočanstvo Ž. Devana je veoma korisno i sa stanovišta razumevanja razloga koji su odlučili njene rađanje i diferencijaciju na dva krila: geometrijsku i lisrsku. Uopšte, o apstraktciji umetnik kaže sledeće: ’Apstraktno-konkretni slikar prekida treugao koji čije: umetnik, delo, spoljni izgled prirode. On se uvlači u dijalog između samog sebe i svog dela. Priroda u svojoj sveukupnosti je prisutna i u slikama i u upotrebljenom materijalu i u fenomenima koji ih pokreću. Slikar i njegovo delo čine deo prirode’. 

Potpuniju sliku o ključnom čoveku konceptualne umetnosti, profesoru Akademije u Diseldorfu, političkom aktivisti, Jozefu Bojsu, dobijamo kroz četiri intervjua koja je ovaj umetnik dao od 1968. do 1970. godine. Bojs govori o svom školovanju na akademiji, o prvim radovima (crtežima kojima je izražavao nešto mitsko, skulpturama kojima je izražavao nešto pralikovno), o umetnosti uopšte. Po njemu, u dijalektičkom odnosu matematike, fizike, hemije i antimatematike, antifizike i antihemije, i uopšte, prirodnih i antiprirodnih nauka, dolazi do definisanja metoda saznavanja sveta i izražavanja iskustava. Antiumetnost, za razliku, na pr. od antihemije, sadrži u sebi suprotan pojam – umetnost; pojedini umetnici (kakav je Šviters) dospeli su do ovog stanja vanumetničkog. Bojs je u svom radu tražio pogodan vačin da eksplicira i svoje pedagoške metode; osnovne intencije njegovog rada kreću se oko stvaranja jedne likovne teorije i oko samog pojma likovnog. U tom smislu smatra da se danas uopšte ne zna šta je likovno, sem da je to slojevit pojam čija je polazna tačka potpuno neizdiferencirana, haotična, te je stoga to i „nešto važno u likovnom”. Što se tiče skulpture, u njoj su u sukobu povezani haotično-voljno i misaono-formalno. U istim relacijama se kreće i njegova likovna teorija: ’sada teorija u zagradi, jer, naime, verujem da to uopšte nije teorija već stvarnost’. Zbog ovoga on sebe ne smatra teoretičarem već tragačem za jednom novom stvarnošću. I to što radi prevazilazi toriju zbog specifičnosti istraživanja izgleda same stvarnosti. Ovakav pristup je, naravno, uslovio i sasvim drugačiju ’umetnost’, otuda i potpuno promenjen stvaralačka praksa u kojoj nema izražavanja klasičnim sredstvima, te stoga nema ni klasičnog finalnog proizvoda konvencionalnog fenomena umetnosti. Na pitanje zašto se u akcijama koristi margarinom, Bojs odgovara: „Uzimam sve vrste masti, ne samo margarin. Želim da otklonim konvencionalno shvatanje likovnosti. Masnoćom pokazujem haotična strujanja kojima dajem određenu formu; čak čvrstu formu kakvu imaju moji masni uglovi. Masnoća, međutim, pogađa neke druge centre posmatrača; ne radi se samo o likovnom. Ili, prema meni, likovno je kao životni elemenat u svakom čoveku. To želim da razjasnim”. 

Iako je idejni preteča konceptualizma, iako je njegov rad katkad dovodio do sličnih rešenja, Men Rej nikada nije tražio — poput Bojsa, već je zamišljao — koristeći svoje snove i one stvari koje su mu dolazile iz podsvesti. Osnovni medijum izražavanja M. Reja je fotografija, ali uz promenjeno značenje: „Ne govorim o fotografiji kao što književnkk ne govori o svojoj mašini za pisanje”. Fotografija je sredstvo da se dokumentuje ono što se u određenom trenutku i sa određenom namerom našlo ispred fotoaparata — a ne umetnička disciplina sama po sebi. Namera mu je da se stvar pokaže onakvom kakva jeste, onakvom kakva se oseća, a ne onakvom kako se slika (M. Rej misli na slikanje klasičnim sredstvima: četkom i bojom), otuda i niz najrazličitijih eksperimenata sa fotografijom koje je načinio u vreme dadaizma.

Tehnička strana umetničkog rada treba da bude. „prezrena”, treba da bude malo sakrivena: „Kada vidim nešto suviše dobro napravljeno, suviše ulickano . .. zamislite, i posle deset hiljada godina prave se takve stvari! Svet je pun dobrih zanatlija, dobrih slikara. Ali oni koji rade idejama, maštom, idu dalje — ili, bolje, jer to nije stvar rastojanja — oni donose nešto različito. Umetničko delo ne bi trebalo suditi po njegovim likovnim kvalitetima, već po njegovoj moći da iznenadi, da poremeti, da učini stvari zagonetnijom, da zabavi i da navede na razmišljanje”. 

U ovom broju Likovnih svezaka dati su intervjui i tekstovi i Andre Derena, Alberta Đakometija, Žana Inpustegija, Vjerje da Silva, Sol Stajnberga i Žorža Ruoa u dobrim prevodima Filipa Filipovića, Verice Kozomare, Ranka Mastilovića, Anice Moralić, Ivane Simeonović, Nele Trošt, Ivana Vejvode i Ljubomira Gligorijevića. 

Jovan Despotović 

Omladinske novine, s. 14, Beograd, 16. 5. 1981

(Napomena: ovde je dat ceo rukopis koji je za objavljivanje toliko skraćen da je izgubio svaki smisao, koliko i sam naslov koji je dao urednik.)