Prorokovanje prošlosti

Posle šest godina Radomir Reljić (rođen u Skoplju 1938.), docent na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, predstavio nam se sedmom samostalnom izložbom crteža. 

Reljić nam i ovoga puta uporno i sigurno potvrđujc da je najznačajnija ličnost iz beogradskog kruga Nove flguracije. Da podsetimo i na činjenicu da je ovde Reljić jeidini istrajao, punih dvadeset godina, iz prvobitne grupe tzv. slikarstva surovosti kako je sam tačno odredio: jedni su promenili izraz, drugi su se odselili u Pariz. 

Crtež je osnovno Reljićevo sredstvo izražavanja još od vremena kada se tek nejasno nazirao novi smer u seriji njegovih crteža iz 1962. godine. Crtežom on tačno artikuliše sopstveno emotivno i misaono iskustvo koje je nagomilano u različitim slojevima svesti — bliže ili dalje od uticaja ratia; njime on izričito definiše određena stanja i stavove do kojih je došao direktnim gledanjem u svet, neposrednim, netransponovanim doživljajem. Crtež mu je nastao (»dospeo«) kroz ruku, kroz pero, najkraćim putem iz srži njegove kreativnostl, iz centra njegove imaginacije — iz predela iracionalnog. Zbog toga nam se njegov crtež čini naivnim, dečijim, »bez centralne perspektive«. Kroz Reljićeve crteže dospevamo do jednog sveta snoviđenja, košmara, ružnog — utisak koji je naglašen izrazitim nastojanjem da crtežom ne definiše, ne uobličava prostor već da ga tumači na prirodno »neprirodni« način. 

U interpretaciji teme Reljić je ciničan, oporo duhovit, sarkastičan. Njegova se poetika zagonetnog preko niza simbola preobražava u semantički zatvoren, u jednoznačni smisao. Ovo je posledica načina na koji Reljić crta: bez detalja, slobodno tako da kontura forme odudara od »prirođnog« predmeta. Svojevrsni horor vacul je posledlca napora da crtež bude potpun, jasan i čitljiv. Očigledna je želja da kroz složeni proces saznavanja prođe otkrivanjem zagonetke metafore. 

Reljić priču određuje i utvrđuje u jednom smeru, Stoga mu je ikonografski repertoar uzan: kentauri, tužno zadovoljne žene, kokarde i znamenja jučerašnjih moći a današnjeg poraza i slabosti, skeleti, oklopi, instrumenti, veštački falusi. Kentauri iz njegovog crteža, metafore pobede nepoznatog i iracionalnog, strašnog i nasilnog, prorokuju prošlost. Žene na njegovim crtežlma rađaju kosture. Ceo ovaj svet govori o nekom prošlom vremenu. Nepovratno prošlom vremenu. Ako je Reljić zgrožen porazom, neumitnom prolaznošću, užasom nestajanja u bestragu, to je stoga što mu je jasno da je taj svet imanentan današnjem čoveku, nama samima, našim običajima i navikama, pogrešnim pozicijama i opredeljenjima: na ovim razvalinama treba građiti novu etiku, zauzimati novi stav. 

Reljić je umetnik sasvim novog senzibilieta. Kada ovo kažemo mislimo na to da on shvata i uočava bitne i dominirajuće sadržaje modernog čoveka — čoveka koji zaboravlja. A zaboravlja sa predumišljajem da bi izbegao savest istorijske odgovornosti što je osobenost, prva i potonja, današnjeg duhovnog stanja. U ovom kontekstu se događa aktuelna restitucija  slike posle iskustava nove umetničke prakse tokom sedamdesetih; na toj osnovi danas nastaje imagina nuova

Izložba je održana u Galeriji grafičkog kolektiva u Beogradu od 1. do 10. oktobra 1931. Bilo je izloženo dvadeset osam crteža kineskim tušem na papiru koji su nastali u periodu 1976—81. Propratni tekst u katalogu napisao je Bora Cosić. 

Jovan Despotović 

Student, s. 11, Beograd, 28. 10. 1981