Zločinci i sveci

Pod ovim naslovom ’Vokacije slikarstva’ u Galeriji Studentskog kulturnog centra održava se izložba osam mladih italijanskih umetnika. Izbor i koncepciju načinio je italijanski istoričar unistnosti i kritičar Antonio d’ Avossa. 

Osnovne idejne koordinate, koje se mogu iščilati i iz formalnih svojstava izloženih slika, Avossa je dao jednim diskursom. Najpre im je odredio zajedničke osobine: »plodno šizofreničarsko zanimanje« za utvrđivanje uticaja umetničkih vrednosli i istina vremena koje je na početku svog fin de siécla. U današnjoj situaciji mnoštvo sasvim različitih uzora, a ipak vremena bez ideala, uticaji se po ko zna već koji put otvoreno traže u prošlosti, u duhu i značenjskoj strukturi davne umetnosti (srednjeg veka) i umetnosti sa početka našeg stoleća. Zajedničko ovim slikarima je i zanimanje za procesce, misaone i estetske, koji su skrivenim tokovima duhovne evolucije doveli do njihove pojave. Svest o takvom mestu i položaju u razvoju zasnovana je i na saznanju da su oni „novatori prizratih istina«. Konsekventno ovome je i priznanje, »u duhu obmane«, da nema konačne istine i da je sve dozvoljeno. Priznate istine slikarstva, do gnjavatorstva nagvaždane i prepričavane, obrazlagane i negirane, uzdizane do nebeskih visina i u prah rasipane, danas se ponovo preispituju. Svojim se delima oni »vraćaju stanje blaženstva pronalaženja«. I izgleda nam da je ipak približna istina slikarstva i onog iz Altamire, i onog iz V veka grčke umetnosti, vizantijskih fresaka ili ekspresionizma i slikarstva primarnih struktuva — činjenica da je uživanje u umetnosti u postojanju mnoštva njenih prevara koje nas vode u svet »korisnog i blaženog bola«. 

NOVO – STARO OSEĆANJE 

Metafora je sredstvo kritičarskog postupka Avosse. Tako on ove umetnike deti na zločince i svece. Prvi su znalci koji žele da se dokažu i koji su se drznuli da se u ovom vremenu, u kome je umetnost sasvim izlišna pojava, bave stvaralaštvom. Njihov kriminalni akt je u tome da poput Heseovog Zlatoustog (mladi, nemirni, protivni manastirskim zakonima, romantični i lutalice, razstrzani strastima, senzualni) otvoreno prkose i provociraju umetničkim činom. Drugi su sveci koji »pri slaboj svetlosti i u samoći« stvaraju za neko buduće vreme. Oni su svesni uzaludnosti stvaranja, sada i ovde, te se obraćaju budućim istomišljenicima, budućim znalcima posvećenih tajni postojanja. Oni su pandan Narcisu (isposnici, učenjaci, mislioci, koji se uzdižu do samog vrha), koji u sebi nose i održavaju iskru saznanja. Ovi umetnici unose nemir i nespokojstvo — trebalo bi da im se prepustimo i da oslušnemo te glasove slikarstva. 

Kreativnost ove grupe umetnika ispoljava se u protivrečnostima novatorstva. Oni otvoreno ukazuju na umetničke more i u slikarstvu i u drugim oblastima duhovnog stvaranja. Pri tome, brane i zastupaju tezu o autentičnom i neposrednom umetničkom činu: kao da im je kredo, kao da im je hleb nasušni da »slikaju kako treba da slikaju i slikaju kako najbolje umeju ono što trožeba da slikaju«. Ovi novatori novog-starog osećanja, koje je zasnovano na novim- starim uzorima, daju nove-stare odgovorc na nova-stara pitanja. Ovi umetnici, poput posvećenih, shvataju umetnost kao »prevođenje perverzije« davnih iskuslava u zadovoljstvo stvaranja, kao kroz religiozne vežbe. 

U   PITANJU   JE   APOKALIPSA 

I ponovo je, kao i uvek krajem epohe, apokalipsa u čitanju, i ponovo umetnost ima svojstvo i funkciju obostrane katarze od nataloženog bremena greha. I ponovo je to umetnost predznaka, umetnost koja ima odgovore na sve pošto je zasnovana na dvosmislenim simbolima koji se unapred mogu primeniti na pravce verovatnih događaja. Oni, kao glasnici apokalipse znaju za granice, pravce kretanja, poput »ceremonijal majstora na sahrani«. Nije li ovo najneposredniji i najtačniji odgovor na otužno pitanje šta ova umetnost znači? Nije li ovo istina koja je isceđena iz duha vremena, ovog našeg vremena? No, naravno ne znači da je reč o propasti ili kraju civilizacije kako bi njeni nestrpljivi grobari mogli zlurado da zaključe: u pitanju je poraz, svest o potpunom porazu umetnosti i njenih vrednosti. To je bolno čeprkanje po duboko negde zaturenoj savesti, (oslušnimo pažljivije glasove ovog slikarstva.) Ovo slikarstvo je svedočanstvo, za danas, za budućnost, da je još jednom postavljeno užasno pitanje o sopstvenoj svrsi, o razlogu postojanja. Avossa se poslužio Ničeovim rečima: »Ne postoji ono što je sveto, već ono što znači onima koji nisu sveci, ono što mu daje istorijsko-iniverzalno značenje«. Dosledno ovome, ukazao nam je na odista jasnu ideju da je jedina svrha umetnosti »praviti-umetnost-po-svaku-cenu-danas«. 

Tačne forme, one koje se intuitivno shvataju, ovog slikarstva ostavljaju prostora za raznorodna tumačenja. Ukoliko pođemo od zajedničke premise da u ovom slikarstvu »ne postoji ništa drugo osim pogleda, stila viđenja«, i od mogućih različitih premisa koje proističu iz velikog broja uticaja, mogući su različili odgovoji, različita viđenja, pogotovo ako »pogled obmane«. Ovi slikari su hteli da »dugom vežbom« dovedu misao u semantičko bespuće, da njime dovedu intelekt u stanje paradoksa. U svakom slučaju, ono je ponuđeno »kao alkohol, kao žene«. Predajmo mu se mirno i čista srca. Zar nam nije postavilo neizbežnu zamku iz koje ćemo se i ovog puta uspešno izbaviti? Samo, ponovo ćemo biti zavedeni sopstvenom uobraziljom da smo je dokučili, da smo pojmili njen raison d’etre

Svi ovi umetnici se izražavaju tradicionalnim sredstvima: slikom i crtežom. Ako imamo u vidu formalna svojstva njihovog dela nameće se utisak da se oni kreću u izvesnim iskustvima futurizma i rajonizma (kao Lino Fiorito), ekspresionizina i pop-arta (Maurizio Cannavacciuolo), ili pod uticajima muzike (Ernesto d’ Argenio). Kod nekih je vidljiv trag analitičkog slikarstva u odnosu pigmenta prema osnovi i on se kreće po uzoru na Fautriera (Enrico Pulsoni) ili srednjovekovnog živopisa (Roberto Pace). U sonornim ritmovima tamne game prema kolorističkom predlošku fresaka slika Enrico Luzzi, u domenu gestualnog i primarnosti crteža stoji Daniele degh Angeli, dok crtež Donatelle Scalesse naznačava daleka sećanja na lirsku apstrakciju. 

Jovan Despotović 

Student, s. 12, Beograd, 11.11.1981