Osvajanje novog umetničkog prostora

Poetika grafike: Jugoslovenska grafika 1900-1500 

Za nešto više od godinu dana u Galeriji-legatu Milice zorić i Rodoljuba Čolakovića otvorena je četvrta izložba pod nazivom Jugoslovenska grafika 1900—1950 sa delima iz zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Podsetićemo da su Galeriju otvorile dve istovremene izložbe: Umetnička dela iz Legaza Milice Zorić i R. Čolakovića i Srpsko slikarstvo1900—1920. sa delima takođe iz zbirke MSU, zatim je usledila izložba pod nazivom Neki vidovi jugoslovenskog crteža sedamdesetih godina i izložba crteža Dušana Matića. 

Izbor jugoslovenske grafike iz perioda 1900—1940. godine, ustvari predstavlja jedno, rekli bismo, dajdžest izdanje izložbe Jugoslovenska grafika 1900—1950 održana krajem 1977. i početkom 1978. iz serije velikih izložbi MSU pod opštim nazivom Jugoslovenska umetnost XX veka. Pošto je tu izložbu pratio i odgovarajući katalog, priređivač izložbe o kojoj pišemo, viši kusios MSU Ljiljana Slijepčević nas upitćuje na njega dodajući samo spisak autora i izloženih dela, s napomenom da je ova izložba istovremeno i informacija o dopunjavanju zbirke grafika MSU. Pri samom izboru dela autor izložbe je vodio računa da njima ukaže na inovacije u stvaralaštvu umetnika i na njihov savremen pristup. 

Izložene grafike omogućavaju da se u opštim crtama uvede jedna mata stilska periodizacija u četiri kategorije: 1) grupa umetnika na liniji secesija, simbolizam, romantizam, i realisti od kojih neki ispoljavaju zaostale uticaje romantizma; 2) grafičari ekspresionisti bilo pod uticajem simbolizma, čisti ekspresionisti i konstruktvni eksperisionisti; 3) grupa inovatora pod uticajein Sezana i kubista, i eksperimentatora koji su zašli u apstrakciju; 4) poslednja, jasno određena i najveća grupa su gratičari socijalne umetnosti. 

MIMETIČKA OBRADA MOTIVA 

Naša nova gratička umetnost započela je različitim traženjima pojedinih autora u stilkom dijapazonu od secesije do simbolizma. Kažemo različitim opredeljenjima jer dok se Tomislav Krizman izražava secesionističkim crtežom uz skoro skademski aranžman i preciznu psihologizaciju, dotle naš najpravoverniji secisionista Frane Branko Angeli Radovani u snopovima uskovitlanih linija nalazi prikladan izraz svojim snovima, a Milan Steiner ispoljava poznati ukus romantičnog dekandansa. Ukoliko konstatujemo da secesija nije bila dugotrajna niti da je obilovala velikim brojem deja, dotle je akademski realizam u slučaju Ljube lvanovića i dugovečan i sasvim u duhu isceđene, arhitekturalno crtane forme. A da je teško, u slučaju naših grafičara, ponekad napraviti oštru granicu između, u suštini toliko različitih umetničkih shvatanja kakva su realistička i romantičarska, svedoče i grafički listovi Ljube Babića i Dušana Kokotovića, naime, oba umetnika su duhhovno potpuno u romenatičarsko zanosu koji se likovno realizuje crtežom koji koristi sredstva iz mimetičke obrade motiva. 

Druga grupa umetnika ukazuju na ekspresionističke uticaje različite provenijencije. Kod Franca i Toneta Kralja ekspresionizam je samo dobra forma da se sintetizuju socijalni i religijski sadržaji. A dok Vilko Gecan teži plakatskorn izrazu, dotle je Miha Maleš u domenu jedne posebne poetike pod uticajem fantastičnog. Najčistiji ekspresionistički izraz ustanovljen je ranim deltma Božidara Jakca koja stoje u samom vrhu jugoslovenskog savremenog grafičkog izraza; u obrazlaganju formi zapažamo šta vizelnu informaciju snažno deformiše do gotovo nadrealnog. U oblasti ekspresionizma su i Miroslav Kraljević i Marijan Trepše, ali uz sintaksu simbolizma: groteksnog t neurotičnog. Ekspresionizam Arpada Blaža i Dušana Jankovića već zakoračuje prema traganju u graničnoj oblasti konstruktivizma i rajonizma. 

SEZANOVE LIKOVNE POUKE 

U stvari, prvi koraci prema slobodnijem, od mimezisa. izrazu su umetnici koji su se inspirisali delom Sezana i kubista: Juraj Plančić i Ernst Tomašević se likovno realizuju u blagom stapanju tormi prema njihovoj unutrašnjoj strukturi, dok su prave strukturalne deformacije Marina Tartatlje i Ivana Tabakovića sasvim u grupi pravovernih slušalaca Sezanovih likovnih pouka. Prvi primer u nasoj umetnosti jednog sasvim slobodnog izraza, nezavisnog od prirode, su grafike Mihaila Petrova rađene za avangardne časopise Zenit, Dada-tank i Ut. Njegov izraz redukovan je po geometrijskoj shemi i čvrsto se oslanja na iskustva kubizma i futurizma. Primer Mihaila Petrova, slučajan ili ne, u našoj likovnoj umetnosti je sasvim ubedljiv, jasno fenomenološki ocrtan i sa dovoljnim materijalom koji omogućava da se on jasno i nedvosmisleno postavi kao rodonačejnik Apstraktnog izraza kod nas. 

PARTIZANSKA GRAFIKA 

Kao sasvim poseban deo sa zajedničkim idejnim i bliskim stilskim opredeljenjima i ovom prilikom nam je prikazana socijalna umetnost. I dok u slikarstvu socijalna umetnost može da pretrpi zasnovane prigovore zbog nedoslednosti izraza koji u stvari nije pronađen, dotle su u velikim serijama socijalne grafike postignuti ubedijivi rezutati. Kao da je ovaj medijum, grub u izvedbi (često su to drvorezi), sirov u izgledu, bez estetiziranja, bez tvrdoglavog insistiranja na likovnom, omogućio bespoštedno diranje gorućih političkih i društvenih problema svog vremena. Iako su grafičari socijalne umetnosti svrstani u mnogim grupama (Zemlja, Život, Gruda, Bojkotaši, Nezavisni) oni su čvrsto na istoj idejnoj pozicji koja ih i prikazuje kao jedinu pravu jugoslovensku likovnu liniju. Iz ove velike grupe umetnika pomenućemo samo najzanimtjivije koji su dali svoj doprinos i u tzv. partizanskoj grafici, grafci NOB-a i istovremeno su izvršili presudan uticaj na prve posteratne umetnike vaspitane u ideologiji socijalističkog realizma: Krsto Hegedušić, Oton Postružnik, Marijan Detoni, Mirko Kujačić, Đorđe Andrejević Kun. Njihovi programski nastupi bili su beleženi gotovo isključivo mapama grafika koje su u svojoj izvrnosti ubedljivo prikazane i na ovoj izložbi. 

OSMIŠLJAVANJE NOVIH IZLAGAČKIH SADRŽAJA 

Ovom izložbom MSU nastavlja da realizuje svoj program kamernih izložbi u prostoru Galerije — legata kojima tematski, monografski ili medijumski predstavlja dela iz fondova muzeja a koja se najčešće nalaze u njegovim depoima, te im je ovo prilika da se šira javnost upozna sa bogatim zbirkama. Ova mala galerija može se shvatiti i kao dopuna izložbenim misijama muzeja na Ušću u kojoj će se u jednorn usporenom ritmu predstavljati i promovisati sasvim određeni problemski, stilski i idejni sadržaji kako su se pojavljivali u našoj savremenoj umetnosti. Pošto je ovo već četvrta izložba u ovom prostoru, moglo bi se izvući i nekoliko zakljačaka o rezultatima. 

Ova galerija je otvarana sa rečima da se radi o legatu novoga tipa iz nekoliko razloga. Jedan od njih je da je prostor galerije fleksibilno shvaćen posto po svojoj koncepciji, sem stalne postavke dela iz samog legata (koji se takođe povremeno menja), treba da bude prostor u kome bi se osmišljavali neki novi izlagački sadržaji i forme prezentacije. Za ovo je dobijena saglasnost donatora koja muzeju omogućava, da shodno svojim potrebama, odlučuje o radu legata. Dosadašnje četiri izlošbe samo donekle svedoče da je MSU spreman da iskoristi nove mogućnosti, jer, sem izložbe crteža D. Matića koji su bili pravo otkriće za širu publiku pa i za poznavaoce, i izložbe koju uslovno možemo nazvati izložbom konfrontacije kakva je bila  Neki vidovi jugoslovenskog crteža sedme decenije, prva, a naročito poslednja izložba nisu istakle prave razloge za održavanje. Nastojanje da se ova galerija proizvede u mali izložbeni prostor MSU (po značaju iziožbi) u kome će se izlagati ono sto iz bilo kog razloga nezavređuje da se izlaže u njegovim većim prostorima, nužno bi dovelo do njenog zapostavljanja. Jer, nipošto se ne sme smetnuti s uma da je veliki nedostatak ove galerije njen položaj, sasvim izvan glavnih gradskih tokova (iole ozbiljnijom posetom mogu se pohvaliti samo galerije koje se nalaze u Knez iMihailovoj ulici ili njenoj neposrednoj blizini). Taj nedostatak može se prevazići jedino pronalaženjem onih sadržaja koji će izazivati nadprosečno interesovanje publike. Tematska razrada pojedinih aktuelnih likovnih problema nove umetnosti uz potpunu (a ne fragmentarnu) ilustrovanost umetničkim predmetima i jasna koncepcijska određenost može biti jedan od puteva da se ova galerija dovede u red kulturnih ustanova od prvorazrednog zračaja. Muzealci bi morali da učine napor i ka ostnišljavanju nekih sasvim novih izlagačkih formi u funkciji jednog modemijeg teoretskog i praktičnog zahvata u ovoj oblasti. Sigurno je da je moguće iskoristiti priliku koja je počela da se ispušta, da je moguće prevazići unutrašnje slabosti rada ove galerije i da će ona krenuti u osvajanje novog umetničkog prostora. 

Jovan Despotović 

Student, Bograd, 17.3.1982, s. 14