Scenske slike Vladinira Marenića

U velikom, korisnom i iznad svega praktičnom Salonu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu od 15. IV do 9. V izložene su scenografije i pasteli jednog od naših vodećih i najpoznatijih umetnika — scenografa Vladimira Marenića, koji je svojim stvaralaštvom umnogome širio granice i domete ovoj vrsti likovnog izraza. Dugogodišnji scenograf Narodnog pozorišta u Beogradu i novosadskog Srpskog narodnog pozorišta (rođen 1921, završio Školu primenjenih umetnosti kod profesora I. Tabakovića i M. Šerbana), povremeni pedagog na umetničkim školama u Novom Sadu, scenografski kritičar, esejista i slikar, izložio je na 11. samostalnoj izložbi više od osamdeset scenogra skih rešenja (maketa, skica, slika, fotografija, kolaža), dvadesetak pastela koji su nastali kao samostalna likovna disciplina i nekoliko plakata i kostima. 

Kako ćemo vrednovati scenografski domet i ostvarenje Vladimira Marenića zavisiće od našeg shvatanja jezika scenografije i njene funkcije kao (primenjene) umetnosti. A to, zapravo, znači kako ćemo razumeti složeni odnos u okviru trojstva: tekst-režija-scenografija, koje bi se iz praktičnih razloga moglo razložiti na manje odnosne podvrste: režija-scenografija, i ,posebno: tekst-scenografija. Visoku vrednost umetničke discipline koja uobličava igrajući prostor odlučuje nekoliko faktora: samostalnost autora u odnosu na tekst komada, samo likovno shva tanje umetnika za oblikovanje scenskog prostora (što zapravo znači u kom pravcu razrešava dilemu da li je scenografija puka dekoracija ili slobodna interpretacija predstave), te da li je neposredan osnov scenskoj slici tekst pisca ili njegova rediteljska interpretacija. Usled stilske određenosti i jasnoće u domenu vizuelne organizacije prostora i rada sa osnovnim piktoralnim elementima, u slučaju Marenića, možemo reći da se radi u velikom delu o samostalnoj delatnosti uprkos tome što sam autor smatra da scenograf ne sme da bude prepoznatljiv poput slikara po svom likovnom ma niru, a da scenografija ne bi smela da se osamostaljuje u odnosu na tekst ili reditelja pošto u tom slučaju narušava jedinstvo komada koje je ustvari jedini cilj rada svih posebnih umetnika koji ga izgrađuju. Ipak, svojevrstan senzibilitet u oblikovanju scene, konstantna višeslojna prostorna dramaturgija, naglašen likovni postupak, navode nas da u ovom autoru vidimo slikara, dakle, umetnika čija je slikarska sintaksa nenarušena i teče paralelno u toku stvaranja predstave. 

Stoga i zaključujemo da je sa delom Vladilira Marenića naša secnografija postala ravnopravna pozorišna umetnost koja ponegde odlazi u sopstvenu treću krajnost: krajnost slobodnog autorovog doživljavanja predstave. (Prva dva ekstrema su se iscrpljivala delom u tradicionalnoj scenografiji u kojoj je scenograf samo izvršavao rediteljske zamisli, delom u totalno nezavisnoj modernoj scenografiji za avangradne tekstove kada je često postojala evazivna.) Gledajući izložene scenske projekte za realizovane i nerealizovane pozorišne predstave u stanju smo sebi da dočaramo (ako i nismo bili u pozorištu) kakve su se ličnosti kretale u njihovim okvirima, koji su sadržaji u njima izvođeni, kakvo je vreme na njima proticalo. Uslov je, jedini i odlučujući, ovako visokom svojstvu ove scenografije sposobnost stvaraoca da pronikne u dominantnu atmosferu, da jasno odredi noseću ideju teksta, da ustanovi osnovnu boju predstave.
 

Jovan Despotović 

Pozorište, br. 3-4, Narodno pozorište, Tuzla, 5-8. 1982, str. 297-298