Rasovan Hiršl – Kosmička muzika boja

U Galeriji Doma omladine izlagao je slike i skulpture Radovan Hiršl (1946). Ono što odmah pada u centar našeg interesovanja je činjenica da ova vrsta umetnosti stoji potpuno po strani od svih savremenih diskusija o zbivanjima i problemima koje pogađaju današnje likovno stvaralaštvo. I, mada postoji sklonost da se i ova vrsta umetnosti dovede u vezu sa izrazom karakterističnim za domaću novu figuraciju, mora se odmah iskazati i neslaganje — iz jednostavnog razloga što ona, po svojim sadržajnim i semantičkim svojstvima, uopšte ne stoji u vezi ni sa jednim poznatim evropskim umetničkim kontekstom sadašnjeg trenutka. Jer, ceo niz simbola i metafora kojima je ova umetnost nabijena i kojima Hirši manifestuje sopstveno shvatanje umetnosti, odvaja ga od evropskog ikonografskog i duhovnog miljea. Njegova otvorenost prema dalekoistočnim kulturama ne može biti realno ocenjivana sa stanovišta naših vrednosnih sistema. 

Gotovo uvek se događa da je upotreba likovnih predložaka vanevropskih civilizacija neuspeo pokušaj kalemljenja sopstvenog misaonog iskustva i emocionalnog stanja na, vrlo često, neshvaćene formalne vrednosti drugih kultura. Tako su, na primer, evropocentrična razmišljanja o istočnjačkim filozofskim sistemima redovno loše interpretacije jedne savršeno drugačije misaone aktivnosti, iz najjednostavnijeg razloga: takvi pokušaji nisu zasnovani na iskustvima, na sopstvenom življenju, na stvarnom integrisanju autora unutar te civilizacije. 

A zapravo je to razlog da za Hiršla, imajući u vidu njegovo stvaralaštvo, možemo reći da je ono proizašlo iz stvarnog doživljavanja i da je ono što on radi utemeljeno u njegovom realnom iskustvu sa postignutim istovrsnim kontemplativnim procesima, sa poznavanjem religijske svesti, mesta i funkcije umetnosti u širim okvirima istočnjačke kulture. Jedna autentična proživljenost ovih radova nastala je iz dugotrajnog i doslednog razumevanja tamošnje duhovne biti egzistencije. Sama artističnost ove umetnosti zasniva se na tome da ona primenjuje svoju znakovnost, na nivou onoga šta označava, pa stoga nismo u mogućnosti da zapadnemo u pogrešna tumačenja i traženja po repertoaru smisla iz našeg vlastitog iskustva. Ako se, na prvi pogled, ova umetnost može učiniti naivnom, po našem uobičajenom shvatanju tog pojma, ne smemo prenebreći činjenicu da upravo na toj »naivnosti« počiva dalekoistočno razumevanje smisla slikanih predstava. Naime, po takvim shvatanjima, funkcija umetnost nije u tome da stvara visoko artificijelne realističke prizore, kako smo mi skloni da mislimo, pošto ona ne kopira objektivnu stvarnost i kod koje je i sama obojenost udaljena od prirodnih uzora, već ona nastoji da postigne »misao« prizora, tj. radom u materijalu oslobodi imaginaciju stvaraoca koji je proživeo prizore, stanja, predstave i događaje i što se sve različitim metodarna može osloboditi iz dubina njegove svesti, kada on nužno sledi spontanu, trenutnu i potpunu uobrazilju stvaranja. Na pretposlednjoj samostalnoj izložbi koja je Hiršlu bila i magistarska, on je ovaj postupak demonstrirao na psihodeličkim grafikama, što potkrepljuje tvrđenje da on polazi od drugačijeg shvatanja umetnosti, a ujedno je i dokaz postojanosti takvih namera koje su sasvim posebna u domaćem stvara laštvu. Da kažemo i to da je njegova simbolička priča — iz koje je uzet i naslov za ovaj prikaz — u katalogu izložbe ŠARA ŠARU ŠAROM ŠARA, takođe nastala iz istih iskustava koje je jedino izraženo drugim medijumom. 

 

Jovan Despotović 

Student, Beograd, 15.12.1982, s. 15