Na putu ka vrhu

Izbor ranih ralova Vase Pomorišca (1893—1961) izloženi u Narodnom muzeju treba da pruži nešto drutačiju sliku ovog umetnika od one iz njegovog zrelog perioda koji nalazimo u srpskom savremenom slikarstvu. Ovu malu studijsku izložbu 57 crteža iz perioda školovanja 1914—1924. u vlasništvu Smiljke Pomorišac, kustos Nikola Kusovac je i napravko sa tom namerom. 

Školovanje Vase Pomorišca bilo je neredovno, prekidano ratom i životvim nedaćama i više puta započinjano što je karakteristika velikog broja naših slikara. Umetničko obrazovanje počeo je da stiče kod Stevana Aleksića koji mu je trajno ulio naklonost za religiozno slikarstvo. Ako se zna da je Aleksić — dok je Pomorišac učio u njegovom ateljeu 1905—1911. — radio narudžbine za ikonostase i zidne slike čak u šest crkava, može se razumeti koju je vrstu praktične obuke dobio: sem savladavanja tehničkih i tehnoloških postupaka, morao je biti i vešt crtač. Zatim se 1914. obeso u Minhenu gde je jedan semestar pohađao Kraljevsku akademiju. Autor izložbe zapaža da je već kod prvog učitelja Pomorišac bio okrenut jednom dosta ekspresitičom izrazu po naglašenoj karikaturalnosti likova i u duhu severnjačkih metafora i simbola, što je bilo blisko školskom programu minhenske Akademije. 

I u slučaju Pomorišca ponavlja se jedno opšte mesto srpskih slikara: iako savremenici, oni su ostajali potpuno nezainteresovani za dominirajuću stilsku koncepciju vremena da bi se kasnije vraćali ovim, tada već isušenim i onemćalim izrazima. Tako se secesiji Pomorišac približio tek 1918. za vreme nastavljanja učenja u beogradskoj Umetničko-zanatskoj školi. Zanimljiva je Kusovčeva opaska da je Pomorišac u radovima iz ovog perioda po nekim elementima anticipirao intimističku poetiku Beogradske slikarske škole. 

Poslednji i najduži period učenja Pomorišac je proveo u Londonu 1921—1924. u St. Martin’s Scool of Art i Central School of Art and Crafts: dok se u prvoj više bavio sopstvenim slikarskim izrazom, u drugoj se verovatno nesvesno opredelio za budući rad jednog najčešće primenjenog slikarstva na osnovu srednjovekovnih estetskih predložaka. U Londonu Pomorišac pokušava da reši pitanje forme i probleme unutrašnje konstrukcije volumena i njegovog postavljanja u kompoziciju. I upravo se tada stvarno približio rešenjima ekspresionista, kubista i futurista: nekoliko crteža na ovoj izložbi iz 1922. upućuju da se Pomorišac mora posmatrati kao umetnik koji je bio otvoren za stilske vibracije vremena i tadašnje suštinske slikarske drobleme. Stoga ga smatramo predstavnikom malog broja naših slikara koji su se stvarno upustili u avanturu moderne umetnosti: dva mala crteža olovkom „Glava muškarca” i „Glava muškarda sa bradom” po svojim likovnim vrednostima sigurno ulaze u antologijska dela kojima  započinje oslobađanje unutrašnjeg života slike. Ovako smelo suđenje usledilo je u njihovom poređenju sa delima nemačkog ekspresionizma koja su  istovremeno izlagana u Beogradu. 

Međutim, predano odustajanje od tog savremenog izraza usledilo je već prvim domaćim narudžbinama 1924. u trenutku kada se našao u podnožju svoje epohe, ali na pravom putu koji je vodio direktno ka vrhu, završila se umetnička misija Vase Pomorišca. Na ovog očigledno osetljivog i finog umetnika naša sredina je pogubno uticala krajnje konzervativnim ukusom koji je snažno podržavao standardno umetničko nasleđe vizantijskih slikarskih predstava koje je negovala grupa Zograf u kojoj je vrlo veliku ulogu odigrao baš Vasa Pomorišac. 

Jovan Despotović 

Politika ekspres, Beograd, 8.8.1982, str. 8