Raša Todosijević

Todosijević spada u red onih umetnika koji su svojim delomm tokom   sedamdesetih godina nastojali da do krajnjih mogućnosti problematizuju  mesto i položaj stvaraoca u savremenom kulturnom ambijentu, a takođe i da zauzmu radikalne kritičke pozicije u preispitivanju samog pojma umetnosti u današnjim umetničkim zbivanjima. Za umetničke procese u kojima se odvija početna Todosijevićeva aktivnost karakteristično je bilo stanje krize ne samo medija savremene umetnosti, već i kriza smisla koji je pridavan pojmu umetnosti. Snažni reformatorski društveni procesi od kraja   sedme decenije u umetnosti su uticali na vraćanje izvornosti i autentičnosti domaćeg stvaralaštva. Pri ovome je zanemarivan kriterijum vrednovanja što je pogodovalo stvaranju polukritike, te  činovničkog odnosa galerista u uslovima pojačane likovne produkcije. Ovakva klima prvi put posle  socrealizma predimenzionirala je ulogu umetničkih udruženja koja su pribegla sterilisanom instrumentarijumu arbitriranja u umetnosti. Tako se i dogodilo da malobrojni umetnici koji su isticali nove svaralačke pozicije i koji su dalje krčili puteve umetničkom izražavanju, budu gurnuti na margine umetničkog prostora i praktično saterani u rezervate. U tim uslovima trijumfovalo je mediokritetstvo u stvaralaštvu, a škart koji je normalna pojava svake umetničke produkcije, promovisan je u normu modernog izraza. Novim umetnicima koji su bili svesni takvog stanja  ostalo je da zauzmu aktivne opozicione položaje u okviru umetničkog sistema a u okviru društvenog angažovanja da se povuku u unutrašnju emigraciju. 

Dakle u ovakvim uslovima koji su bili krajnje nepovoljni za umetnike u čijem su se delu javljale inovacije, Todositević se okrenuo ispitivanju i demistifikaciji umetničkog dela do krajnjih analitičkih granica kada se ono više nije moglo prepoznati na uobičajeni način. Rad ove vrste temeljen je na pitanjima šta uopšte jedno umetničko delo treba da bude? Todosijević je ovu vrstu aktivnosti u stvaralaštvu svodio na analizu osnovnih elemenata svojstvenih tom izrazu. Znači da se ovde ne radi o postizanju plastičke punoće dela, već na isticanju mentalnog odnosa prema njemu i njegovim gradivnim elementima. Razlozi za ovako sveden izraz, pa shodno tome i jako sužen prostor proizvoljnim interpretacijama, proistekli su i iz umetnikove svesti da kritika ili teorijska refleksija mogu da manipulišu njegovim složenim sistemom ili mogućim vrednostima bilo na nivou metaforičnosti bilo u simboličkim sadržajima. 

Ova zamena plastičnog misaonim karakteristična je i za Todosijevića kao performera. Naime, određena jezička orijentacija njegovih performansa i vremenska procesualnost ponavljanja osnovnog lajtmotiva predstave treba da ukinu podvajanje umetnosti i svakodnevnog životnog ponašanja. Činjenica da se ove dve aktivnosti — performansi i elementarne strukture — istovremeno odvijaju svedoče o shvatanju autora da je sam proces rada važniji od njegove krajnje formalizacije. Momenat dematerijalizovanja umetničkog dela spada u temeljne strateške ciljeve konceptualne umetnosti uopšte. Već u ranim radovima Todosijević je jasno stavio do znanja da ga ne interesuje izražavanje estetskih sadržaja i načela već šta umetnost jeste (niz performansa pod nazivom Was ist Kunst). 

Diferenciranje u okviru konceptualne umetnosti postiže se nastojanjem autora da automiju sopstvenog rada sačuvaju naglašenim personalnim gestovima, ili kako je uobičajeno da se kaže: govorom u prvom licu. Ovakav odgovor je proizilazio iz stanja osvešćenosti činjenicama o društvenom položaju novih umetnika, ali i spoznaji o umetničkim procesima koji su im predhodili. 

Videli smo da je ova vrsta aktivnosti neposredno bila reakcija na pozadinu jednog šireg umetničkog sistema koji se isticao podržavanjem proseka, ako je i dotle stigao. Ceo niz ozbiljnih i nerešenih društvenih i umetničkih problema u ovome društvu našao je mesto o toj aktivnosti. I ako uzmemo u obzir da se kritičko delovanje odvijalo u novoj umetničkot praksi, a to znači da je ona jedina ostajala otvorena za temeljne probleme savremene umetnosti, danas sa sigurnošću možemo reći ca će se njeno mesto u širem kompleksu umetničkih zbivanja ovog vremena određivati upravo po tim karakteristikama. Doprinos Raše Todosijevića sigurno spada u najznačajnije. 

Jovan Despotović 

Književna reč, Beograd, 25. 10. 1982, str. 18