Slike u vezi sa klimom epohe

78 slika Predraga Neškovića 

U slučaju da u umetnost iz najrazličitijih razloga prodru sadržaji bez signifikantne artističke postavke oficijelna kultura „visokog ukusa” sa prezrenjem se odnosi spram takvih tendencija. Tome doprinosi, pored ostalog, i to da se u predmetima koji su izvedeni po princnpu „lošeg ukusa” uvek utiskuju sadržaji sasvim određenog socijalnog sloja koji je pri tome za ovu sredinu karakterističan iz jednostavnog razloga što je preovlađujući, a osoben je i po tome što se nalazi na pola puta između dve kulture; zapravo je trajno ostao na gradskoj periferiji kao metafora odricanja od sopstvenog ambijenta iz koga dolazi i do ugledalja na duhovne i kulturne modele kojima ne pripada, koje ne razume i pri svemu tome, njima frenetično teži. Urbana sredina se u ovom slučaju doživljava kao primer visokih vrednosti, savremenosti, lagodnosti kojoj kao životnom cilju treba težiti. S druge strane, predmeti koji su nastali kao projekcija ovakve svesti masovno se proizvode da bi zadovoljili bazične potrebe ljudi koji stoje pred vratima velike kulture: njihova ikonografija je uprošćena, svedena na direktno saopštavanje uz karakteristično artificijelno građenje nezgrapnih prizora estetske svakodnevice. Kada se dogodi da se oni izvedu iz svog uobičajenog konteksta i sa određenim namerama uvedu u ekskluzivne prostors prave umetnosti, onda je njihova transnformacija u tom smeru izraz one danas dominirajuće svesti umetnika koja podstiče promenu uvreženih shvatanja o sistemu i hijerarhiji vrednosti, funkcije i realnih mogućnosti savremenog slikarstva. 

Delotvorno ukidalje onoga što je u normalnim uslovima bilo vrednovano kao dobra slika, u slučaju novih slika Predraga Neškovića, sadržirazloge koji su najkonkretnije utemeljeni u ovom vrememu narušenog svakog mogućeg ideala, vrednosti, ispravnih shvatanja itd. Stoga je Nešković svoju sliku uveo u oblast u kojoj je nefunkcionišu merila proistekla ni iz formalne analize likovnih svojstava umetničkog predmeta, niti značenjskog otiska iz različitih aktivnosti savremenog čoveka. Za njega je primaran motiv nivelisanja rigidne umetnosti i folklornog proizvoda, svesno izbegavanje da se upusti u estetsku raspravu o tome šta je viša vrednost a šta niža. U Neškovnćevom novom slikarstvu prizora ima odblesaka i onih shvatanja koja su tokom prethodnog perioda radikalno ukinuli finalni umetnički predmet želeći da, vraćanjem slike u fokus pažnje, je liše njenog umetničkog alibija. Ovim je dovedeno u pitatnje sve što se do sada smatralo strogo odvojenim: umetničkog i kičerskog. Jer, ako se frivolni predmeti populističke umetnosti prenesu u oblast rafiniranog ukusa. posledica je začudan kontekst vizuelnog fenomena neodređenog statusa (,dobrog kiča”?) koji izaziva neposredni osećaj neposedovanja čvrstog oslonca u svedočenju o vremenu. 

Ova reduktivna figurativna linija koja je u centar praznog platna fiksirala predmet obrubljen širokom konturom treba da podstakne misao da tu nije reč o tradicionalnoj postavci da slikom izazove određenu naraciju prizora. Za Neškovića, kako je pokazao ovom izložbom, ništa u slikarstvu nije sveto; spreman je da jedan motiv etablirane umetnnčke vrednosti podvrgne istom postupku ironizovanja kao i najtrivijalniju gipsanu figuru sa seoskih vašara. Ovaj postupak važi i za ostale velike teme iz istorije umetnosti: od pejzaža, mrtvih priroda i aktova do figurativnih kompozicija i fabularnih predstava, koliko i za religijske sižee, sentimentalne štimunge, lascivne prizore i sl. Pri tome, on koristi iskustva masovne produkcije kič-predmeta poput ra zglednica, kalendara, nalepnica za uskršnja jaja, ilustrovane spomenare.

Slikarstvo o kome je ovde reč izvedeno je u postupku „lošeg slikanja”, ali tako da ne izmiče prema nekakvoj novoj primitivnosti kako se na prvi pogled može činiti, jer nije retrogradni čin poput sličnog modela ponašanja s kraja XIX veka, već je upravo normalna potreba da se artističnost umetničkog dela posle niza godina uzlaznog, linearnog razvikta svede u realne okvire umetnosti bez statusnog značenja. Time su istovremeno narušeni mitovi večnih vrednosti koje su uvek paradigme banalnom estetizovanju kome je cilj pronalaželje autentičnog umetničkog izraza. Uostalom, Nešković i pripada onim izuzetno retkim pojavama u beogradskom slikarstvu koje se ne bave negovanjem sopstvenog izraza, već je isključivo na osnovu trenutnog raspoloženja potpuno oslobođene nmaginacije slikao u direktnoj vezi sa klimom epohe. 

Ovakvim slikarstvom ruši se ideja o jedinstvenom svetu kolektivnog života, idejnom monolitizmu i teroru neaktuelnih vredosti i njegovi se potencijali usmeravaju prema mogućim ideološkim implikacijama koje su u slučajevima budnih duhova po pravilu univerzalnog značenja i poruke. Takvo stanovište bi se zasad najtačnije moglo podvesti pod pojam prelaznog perioda za koji je karakteristično, odbacivanje shvatanja da postoji samo jedno moguće stanovište u umetnosti, a pogotovu da se moderni razvitak umetničkog izraza može kretati samo u jednom — progrešnom smeru. Ovo usmerenje aktuelnog umetničog kretanja prenelo se i na područje vrednovanja; danas je očiglednije nego ikada ranije da je procenjivanje umetničkog predmeta najdalje od opravdanja da se da jednoznačan ili definitivan odgovor. Jer, ceo niz ,,ne-umetničkih” vizuelnih pojava i fenomena svakodnevice u tumačenju Predraga Nešovića destabilizovao je slikarsku umetnost duž razlabavljepih šavova značenjskih proprcija koje su postavile granice nenje legitimnosti. 

Jovan Despotović 

Kniževne novine, Beograd, 24. 3. 1983, str. 28-29