Traženje novog

Poetska figuracija šezdesetih godina 

Poput jednog uvoda, usmeravajući pažnju samo na jedan od uporednih tokova sedme decenije, izložba pod nazivom „Poetska figuracija šezdesetih godina”, sa četrdeset četiri slike iz zbirke Muzeja savremene umetnosti, postavila je osnovne konture za razumevanje fenomena te decenije u jugoslovenskom slikarstvu. Nužna nepotpunost ovakvih postavki zanemarljiva je pošto autoru izložbe Draganu Đorđeviću i nije bio cilj da konačno predstavi sve umetničke pojave, kojima se u ovom slučaju bavi, odnosno, nastojao je da samo postavi spšte konture unutar kojih će se nekim budućim i detaljnim pristupom rešavati svi prisutni problemi što su tokom šezdesetih godina pokrenuti. 

Sedma decenija je, uotalom, izuzetno zanimljivo razdoblje u savremenoj jugoslovenskoj  umetnosti, budući da su se tada do krajnjith konsekvenci razvili pojedini stilski tokovi koji po vremenu nastanka pritadaju  prethodnoj dekadi, ali su, poput apstrakcije, već dosegli najviše vrelnosne domete da bi ubrzo postali ’’izam’’, Mediala je tada odredila svoj program i takođe
već načinila najznačajnija dela. U tom trenutku, ipak, preovladava segment koji čini Nova   figuracija čije bujanje je podstaknuto opštim povratkom raalizmu, a čemu je najbolje pogodovala i ovdašnja umetnička klima. Najoriginalnija su svakako bila ostvarenja Slikarstva  surovosti  koje je uz Slikarstvo novog simbola, lirsku figuraciju, malobrojne primere poparta i poetsku figuraciju, sačinjavalo osnovne tendencije na ovom kriltu moderne umetnosti. Zapravo, da se pravi granica između njih i ne može povući stoga što su se oni u većini slučajeva preklapali, a takođe i da su pojedini umetnici istovremeno pripadali različitim   strujanjima. Terminološka određenja su, i u ovom slučaju, pre izraz kritičarskog domišljanja   nego stvarnih razlika koje su nastale iz osobina ovog slikarstva. 

Na izložbi se može uočitii prisustvo dve generacije umetnika. Prvo, one koja je više ili manje  ostala čvrsto vezana za tradicionalnim modernističkim poetikama  figurativnog porekla,   dosledno istrajavajući u pravcu poetizovane ilustrativnosti, (npr. Ksenija Divjak, Olivera Kangrga), ili pak čistija ilustrovanost poezije, za šta je najbolji primer Peđa Milosavljević, čije slike istovremeno mogu stajati i kao znak cele ove izložbe. I druge, mlađe generacije umetnika povezanih zajedničkim osobinama „originalnosti sadržanih poetskih viđenja”. U ovoj grupi našla su se imena čije će tadašnje delo neposredio uticati na neke pojave sledeće decenije, kao što su: hladna figuracija (Miodrag Vujačić Mirski) i neoromantizam (Smail Karailo). Široko problematizovanje pitanja odnosa sadržaja i forme, fabule i ikonike, u jednom slikarskom delu opravdalo je prisustvovanje tako disparatnih shvatanja kakva su paranaučni pogledi Ivana Tabakovića, formalizovani kolažnom tehnikom, ili primer rada Peđe Neškovića čije su rane slike infantilne poetske imaginacije. Na gotovo istoj udaljenosti stoje, s jedne strane, radovi Bojana Bema i Pepe Pašćan sa istaknutim aktuelnim slikarsim senzibilitetom, i sa druge, nadrealistička poetičnost Miljenka Stančića, hao i oporost društvenog realizma Dragana Dobrića, spram ohlađene fragmentičnosti prizora Milana Cmelića. Ovakvih graničnih suprotnosti ima još dosta u delima dvadeset sedam slikara okupljenih na ovoj izložbi. Svi se oni kreću u motivskom okviru od poetike ljudskog lika, intimnih štimunga enterijera, do predela i mrtvih priroda. 

Zanimljivo je da se ovde mogu uočiti refleksi atmosfere posustalog modernizma druge polovine XX veka, koji se najočitije ispoljio baš u ovoj deceniji kroz osobine kakve su: opsednutost traženjem stila, autentičnost i lokalno značenje, što je svakako posledica iscrpljivanja podsticajnih nadražaja nekada vodećih stremljenja. Sve to, istovremeno, ukazuje na zaključivanje jednog perioda savremene umetnosti i početak tražvnja neke nove likovnosti. Posebnost ovog slikarstva u našim uslovima ogleda se u stvarnom nastavljanju međuratne tradicije intimizma, ekspresionizma i poetskog realizma, koji se preko lirizma Beogradske slikarske škole protegao sve do ovog mekanog, finog slikanja kome je kvalitet zanatskog rada opsesivna karakteristika. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 29. 8. 1983, Politika ekspres, Beograd, 1. 9. 1983, str. 8