Pogled unazad

Radomir Damjan 

Inauguracija nove beogradske galerije Sebastian (kojoj je sponzor Atlas iz Dubrovnika) učinjena je izložbom Radomira Damjana (1936) koji se ovim povodom predstavio serijom autoportreta i mrtvih priroda u tehnici fotoradova i instalaciji iz perioda 1979—1982. 

Delatnost ovog umetnika tipičnog »nomadskog« ponašanja, kretala se u veoma širokom rasponu od standardnog slikanja tokom sedme decanije kada je prešao reduktivnim putem plastičkog izraza na minimalni jezik postenformelne apstrakcije. Tada je Damjan težio jasnom hromatskom definisanju velikih bojenih površina na platnu koje su proizašle iz prethodnog ikoničkog repertoara savremenog urbanog okruženja, da bi tokom sedamdesetih on prošao kroz iskustva gotovo svih postupaka konceptualne umetnosti, od analitičkog slikarstva, do perfarmansa, videoarta i akcija. Damjan je tokom protekle dekade zadržao otvorenost sopstvenog kreativnog interesovanja za konstantno preispitivanje vlastitog umetničkog izraza i statusa koji je već pre toga bio definisan kao njegov utvrđen stil, te zatim i za primenu svih medijskih inovacija karakterističnih za novu umetničku praksu kada je težio destabilizovanju predstave o neprikosnovenosti tehničkog i pojmovnog određenja umetničkog dela. 

Na tekućoj izložbi, Damjan je beogradskoj publici pokazao dva tipa radova čije je polazište u osnovi u jedinstvenom interesovanju. Naime, i u foto-radovima i u instalacijama zapaža se da je on koncentrisan na određene postupke hromatskog intervenisanja pri čemu je u isti pojmovni red doveo vlastitu umetničku personalnost i odbačene predmete od kojih je načinio prostorne situacije. Multiplikovanjem ovog postupka jednostavnog obojenja, očigledno je da Damjan namerava da sigurno izbegne zaklanjanje suštine rada pri čemu je on implicitnog tautološkog karaktera što se naglašava ispisivanjem naziva koji ukazuju na podudaranje funkcije i značenja. 

Ako izbor ovog umetnika za otvaranje galerije Sebastian predstavlja svestan čin i programski potez kojim nam je nagoveštena buduća pozicija ove galerije u izlagačkom sistemu Beograda, onda se to prihvata kao realna novost, budući da smo svesni trenutne likovne situacije u kojoj je za odlučujuće faktore tog sistema »pluralizam« stvaralaštva postao spasonosna formula kojom se opravdava prisustvo velikog broja umetnika minornog značaja i vrednosti. Ova galerija u Knez Mihailovoj ulici ima zapravo stvarne izglede da izlagačkim delovanjem čvrsto ostane na sopstvenom stanovištu koje se dosad dosta puta pokazalo kao dosledno, promišljeno i ispravno u odnosu na savremenu likovnjačku produkciju; a da preživi ovdašnju profesionalnu konkurenciju može jedino ako uspe da ostane po strani od opšte atmosfere karakteristične za lokalni odnos snaga i interesa. 

Nove pojave u jugoslovenskoj umetnosti 70-tih godina 

Muzej savremene umetnosti završio je svoju ovogodišnju sezonu izložbom »Nove pojave u jugoslovenskoj umetnosti sedamdesetih godina« (autori su Dragan Đorđević i Jerko Denegri) koja je iz programa međunarodnih izložbi dosada bila prikazana u Poljskoj, Holandiji i Rumuniji. Cilj je bio da se ukaže na nalvažnija medijska, estetska, idejna i stilska zbivanja u našoj umetnosti protekle decanije bez detaljnijeg pronicanja u sve posebne događaje, pojave i ličnosti kojima je ona zbilja obilovala. Sastoji se iz četiri celine: Nove pojave u figuraciji sedamdesetihgodina, Slikarstvo ko analiza površine i prostora, Skulptura, Objekti i intervencije u prostoru i Nova umetnička preksa. 

Ako zanemarimo primetnu fragmentarnost u izboru autora koja je omogućila da se određeni procesi naglase, svaki njen deo doživećemo kao presek po karakterističnim stanovištima. Tako u okviru nove figuracije uočavamo promene na liniji realizma sa različitim, sasvim individualnim doprinosia umetnika od poetskog i romantičarskog, preko lokalnog, lirskog i nove predmetnosti do hiper realizma i slikarstva etičkih, refleksivnih i ekoloških sadržaja. Slično je i sa umetnicima koji svojim delom pristupaju analitičkom zahvatanju na površini i u prostoru gde takođe zapažamo izdiferencirana interesovanja i doprinose između dekorativnog, minimalnog, tautološkog, primarnog slikarstva, pa sve do onoga koji se može posmatrati kao novo kreativno raspoloženje. U ovom trenutku stoji i otvorena dilema da li je ovo slikarstvo istorijsko-stilska posledica apstrakcije ili se u suštini radi o drugačijim težnjama autora da na različite načine dovedu u pitanje etablirana shvatanja o umetničkom delu. U prilog drugom mišljenju može se navesti da je većina umetnika iz ovog kiruga delovala i u drugim medijumima koji su u stvari izrazito ne-slikarski, što je izraz realne potrebe za preispitivanjem vrednosti u sve širem umetničkomi kompleksu. Potpuno u okviru ovakvih shvatanja su urnetnici nove umetničke prakse koji su uveli niz postupaka kojima se dematerijalizuje umetnički objekt — od isticanja izrazito personalizovanih umetničkih istina, deklarisania, proglašavanja i iskazivanja stavova, uvođenjem sopstvenog ponašanja u oblast umetničkog izražavanja, do insistiranja na procesualnosti rada, dokumentovanja stvaralačkih i misaonih procesa koji prethode izradi finalnog umetničkog dela, ili koji su iz istih razloga počeli da koriste masovne medije komuniciranja kakvi su video ili fotografije, sve do predstavnika postkonceptualnog rada koji sopstvenu refleksivnu metodologiju izražavaju grafikonima, različitim postupcima beležerija misaonih sadržaja ili uporednim procesima. Na ovoj limji je i dovođenje u pitanje naših tradicionalnih shvatanja o umetnosti autora koji delom zahvataju u prostor bilo pasivnim trodimenzionalnim geometrijskim formama ili konstrukcijama i hiperrealističkim objektima koji se poigravaju našom percepcijom, bilo stvaranjem novih prostornih situacija ili uvođenjem neskulptorskih materijala. 

Ova izložba se pokazala kao retka prilika (koja je mnogo puta pro puštana iz railičitih razloga) da se na jednom mestu uporedo prikažu radovi koji po svojim namerama i idejnim stanovištima stoje na potpuno suprotnim pozicijama, koji su drugim rećima, u biti sopstvenog delovanja upravo isključivi jedni prema drugima. Danas se, međutim, mogu izvlačiti i neki drugi zaključci uzimajući u obzir i evidentna zajednička svojstva protekle decenije. To je u prvom redu opšte zanimanje za utvrđivanjem stvarne funkcije umetnosti u savremenim uslovima, u kojim se ona odvija i koja se različitim metodama potencirala i negirala, opravdavala i ignorisala što je ova izložba jasno pokazala. Globalna društvena promena ostavila je posledice i na planu umetnosti bilo da je ona u nekim svojim delovima medijski učvršćena i dalje razvijana bilo da je angažovano istupila iz takvih ograničenja imajući u vidu negativne karakteristike prostora u kome je delovala. Dalje, mogao se zapaziti i začetak određenog pomeranja od dominatnog kolektivizma sedamdesetih prema postupcima kojima se svesno težilo ohrabrivanju ličnih sadržaja koji su prvobitno s namerom uključivani u opšti interes da bi se postupno osamostaljivao do autonomnosti i privatnosti. U ovom smislu je potrebno i razumeti da se izvesni fenomeni sedamdesetih danas mogu tumačiti i kao simptomi kojima se najavljivala predstojeća promena. 

Jovan Despotović 

Student, Beograd, 12. 1. 1983, str. 15