Nenad Čonkić, ili dizajn kao područje društvenog delovanja

Memorijalna retrospektivna izložba 

Povodom godišnjice prerano preminulog beogradskog grafičara i dizajnera Nenada Čonkića (1948-1982) Muzej primenjene umetnosti i ULUPUDS priredili su memorijalnu akciju koja je u nizu razgovora o širim problemskim okvirima i stručnim aspektima iz oblasti primenjene umetnosti, obuhvatila i veliku retrospektivnu izložbu radova Nenada Čonkića. Iz raznovrsnosti oblikovnog i društvenog aktiviteta Čonkića proistekla su i tematska pitanja koja su pokrenuta  na razgovorima vezanim uz izložbu, poput: Dizajn u omladinskoj i studentskoj   štampi, Dizajn u izdavačkoj delatnosti, TV grafika, Kriterijum u vrednovanju dizajna, Dizajn i unikatno oblikovanje, zatim dve teme iz šireg područja prebivanja primenjene umetnosti: Društveno-ekonomski položaj samostalnih umetnika i Kome treba dizajn?, i, na kraju ovog neformalnog seminara oržan je i razgovor koji se neposredno odnosio na delo Nenada Čonkića: Deset godina Nenada Čonkića. 

OPSESIJA SUŠTINSKE REFLEKSIJE 

Dominirajuća oblast zbivanja u likovnim umetnostima proteklog perioda određena je naglašenim traganjem za pozicijom sa koje bi umetnici definisali karakter onoga što se zove plastički lik vremena. I ako u čistim likovnim umetnostima ovaj odnos upućuje na primere koji su dosledno otklanjali mogućnost estetskog prosuđivanja, dotle je primenjena likovna umetnost pokazivala znake prevladavanja svesti o vizuelnom svojstvu predmeta iz   svakodnevice koji je približan čulnorn afinitetu i mentalnom stanju savremenog korisnika čije su stvarne potrebe zamagljene prezasićenošću mnoštvom roba koje mu stoje na raspolaganju u svakom trenutku. Dizajneri koji su izgradili svoje stavove na osnovu ovakvog saznanja nužno su okrenuti praksi koja će uzeti u obzir vrednosni nivo onih standarda kojima treba dati vizuelni identitet, uz punu odgovornost prema svim idejnim matricama koje se smatraju i važnim i progresivnim u datom društvenom kompleksu tog vremena — ova dva zahteva zapravo odiređuju stvarni obim i sadržaj potreba korisnika koje dizajner svojim delovanjem projektuje na dva plana: socijalnom i umetničkom. 

Delatnost Nenada Čonkića kretala se smerom ovog shvatanja, linijom savremenog, ali sudeći po rasprostranjenosti — i krajnje uspešnog materijalnog formulisanja nosilaca vizuelnog komuniciranja bez obzira da li se radilo o dizajnu knjiga, omladinske štampe, plakatu ili  špici   informativnog televizijskog programa. Dakle, već u ovakvom izboru područja delovanja Čonkić se jasno odredio prerna onim sadržajima koji su nosioci jasne ideje i prema posrednicima koji mobilišu u određenom pravcu, Čonkić je u svom radu bio zaokupijen sadržajem poruke, zapravo njenom suštinskom refleksijom kojoj je dao vizuelni identitet i odredio standard poznat kao »oprema Ćonkića«. Zbog ovakve zaokupljenosti porukom može se ćiniti da je ponešto bila prenaglašena njegova političnost rada koji je svakako njegovo svesno opredeljenje ka jasnom otkrivanju sopstvenih idejnih i etičkih ishodišta. 

JEDINSTVENA POETIKA DIZAJNA 

Stoga je razumljivo da je Čonkić veoma mnogo radio upravo za jako politizovane  socijalne kategorije (omladina, studenti) definišući vizuelne kodekse njihovih časopisa, plakata, letaka i ostalih publikacija. (Pamte se njegova rešenja naslovnih stranica Studenta, Mladosti, Književne reči ili omota koje je radio za publikacije ICS-a ili rešenja za časopise Ideje, Vidici itd.) Ideje koje su opsedale Čonkićevu pažnju bile su ideje onih aktuelnih društvenih kretanja koja prepoznajemo kao angažovana, a njegova celokupna kreativna delatnost i umetnički potencijal bili su u funkciji oblikovanja tih sadržaja — do ustanovljivanja njihovog određujućeg znaka. 

Do toga ga je dovelo uporno, katkada mukotrpno traganja za jasnim načinom govorenja  vizuelnih simbola i dizajn-dosetkama čiji je formalni repertoar konačan, ali je zato projektivna i značenjska kôdna formulacija zapravo beskonačno velika. »Nemušti« jezik vizuelnih elemenata u Čonkićevoj obradi postao je rečit koliko i tekstualni sadržaj poruke koji nosi i emituje zahvaljujući pronicljivoj i tačnoj upotrebi šifrovanog sistema boja, tipova slova i  preloma. Čonkić upravo na ovom paralelnom ilustratorskom aktivizmu u dva nivoa i gradi sopstvenu poetiku dizajniranja. 

U krajnjem slučaju, njegova nastojanja se kreću u pravcu stvaranja složenog sistema estetičke i etičke prirode, koji treba da na prvi pogled odgovore na pitanje o suštini i stvarnom značenju onoga na šta upućuju. Iz današnje perspektive vrednovanja njegovih dostignuća u oblikovanju vizuelnog identiteta ocrtani su veoma visoki nivoi prepoznavanja — do znakovnosti —  funkcije koju predstavljaju, što je i jedini uslov svakog vrednog i jedinstvenog dizajnerskog dostignuća. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 18. 4. 1983, Student, Beograd, 20. 4. 1983, str. 10