Bil Brant – Postojana vrednost konzervativizma

Izložba šezdeset radova Bill Brandta (rođen 1904) za koga sami Britanci posebno ističu da je jedan od njihovih najvećih majstora, u svakom slučaju je istaknuta fotografska karijera, deo su zbirke Umetničkog saveta Velike Britanije (u organizaciji Hayard galerije iz Londona i Muzeja moderne umetnosti iz Mjujorka), na svojoj evropskoj turneji priređena je i u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. 

Stilska i estetička koncepcija svake fotografske delatnosti, u najvećem broju slučajeva prethodi izboru teme rada, aranžiranju motiva u okvirima kadra, postavci primarnog subjekta snimka koji je semantički gradiran u odnosu na ostale sadržaje da bi se postigao potreban fotografski prizor. Sve su ovo postupci koji prethode činu »snimanja«, tj. radu okom autora i optikom kamere. Pitanje poznavanja tehnike dobijanja fotografije u laboratoriji smatra se, međutim, usputnim, često nepotrebnim znanjem koje ne utiče suštinski na postavljene artističke ciljeve. Kod nekih fotografa ova strana rada nije zanemarena pošto po njihovom shvatanju ona nije jedino stvar poznavanja i nužnog poštovanja zahteva samog hemijskog procesa, što bi bilo u domenu obučenosti ili profesionalne veštine, već pre otvorena želja takvih autora da inovacijama, većim ili manjim promenama u procesu razvijanja, višestrukim ponavljanjem nekog postupka ili modifikovanjem pojedinih metoda, usmeravaju krajnji rezultat i izgled snimka prema željenom obliku. 

U slučaju radova Bill Brandta foto-prizori nisu samo viđeni već su i urađeni u kombinaciji kompleksnosti razmišljanja pred motivom i izbora mogućih laboratorijskih tehnika koje je, prema prilici, primenjivao. Očigledno je da su kod njega oba ova procesa ravnopravna, da je za postizanje dramatike snimka oštrim kontrastom svetlih i tamnih partija osim odmerenog izbora sadržaja i fiksiranjem kamere u određenom pravcu, bilo potrebno modifikovati i neke postupke izrade fotografije. Ekspresija, snažan sudar svetla i tame na Brandtovim fotosima koji definišu noseću estetičku komponentu njegovog rada, postignuta je ponavljanjem presnimavanja negativa čime se izgubila široka gradacija valera i podiže opšti nivo potencije prizora. Praktično govoreći to znači da je u ovom slučaju primenjen postupak definisanja forme njenim modelovanjem svetlom i senkom, slično načinu rada slikara koji to isto čine kontrastom boja u njihovim čistrim valerskim vrednostima. Ovim se istovremeno dobija mekoća oblika čime je ublažena koncentracija našeg posmatranja vizuelne fabulacije i sam doživljaj se tako premešta na plan direktnog uočavanja nosećeg sadržaja bez potrebe odgonetanja bilo dodatnih bilo usputnih efekata koji su u fotografiji neminovni. Na ovaj način Brandt nas navodi prema direktnom poistovećivanju modela u prirodi i prizora na fotografiji koji su evocirani iz njegovog sećanja na neka stanja i događaje, do ovih slika kojima ih saopštava. U ovakvom zahtevu Brandt nalazi opravdanje i osnovni impuls svojoj profesionalnoj, foto-žurnalističkoj delatnosti. Rekonstrukcija atmosfere takvih intimnih trenutaka određenog lirskog naboja u nekim radovima postiže se i biranjem intenziteta prirodnog svetla određenog doba dana kada je gustina svetla i težina senki prilagođena njegovom doživljaju i u tom obliku fiksirana na snimku. 

Različiti sadržaji fotografija bilo da su se ove odnosile na konkretne istorijske događaje (na pr. prizori Londona u poslednjem ratu), ili na društvene prilike (posledice godina depresije) uvek su podrazumevali Brandtovo konstantno interesovanje za što potpunije obogaćivanje našeg iskustva, otkrivajući nam skrivene oblasti, koje nisu vezane za opipljivu realnost, već za sadržaje predosećanja, nedefinisanih želja, odjeke sna ili različitih raspoloženja. čulni štimunzi u određenim tematskim okvirima portreta, aktova, scena iz svako dnevnog života visokih društvenih klasa, treba da u nekom krajnjem ishodu skrenu pažnju na Brandtovu želju da izbegne tekuće promene ukusa ili moda u fotografiji i upute na trajne vrednosti, na etablirane zahteve koji se mogu razumeti kao konzervativni, ali kojima je nemoguće odricati najviši domet ukusa i umetničkog kvaliteta. Uostalom, demonstracija visokog profesionalnog stila ovog fotografa zapaža se u svim posebnim celinama njegovog opusa bilo da je njegov fotografski objektiv upravljen prema slikovitim motivima (pejzaži, detalji enterijera), bilo prema važnim subjektima (slavni ljudi), bilo prema umetničkim i prirodnim lepim (poluapstraktnim) aktovima. U njegovoj portretnoj delatnosti razlikujemo specifične prilaze u radu sa modelima koji nisu obični Ijudi, već izraziti talenti u različitim umetničkim oblastima, ili ga, pak, zanimaju upravo svakodnevni Ijudi, koje su pogodile životne teškoće ili blizina i netrpeljivost zbog blizine lagodnog života koji im nije dostupan. Objašnjenju karaktera fotografisanih ličnosti doprinose i prostorni okviri portretskih radova ili aktova zatvorenih u ambijente, koji upućuju ne samo na spoljašnja ograničenja već i na unutrašnje psihotičke limite. Gledajući ove fotografije posluge visokog engleskog društva ne možemo se oteti utisku da je kod Brandta uspešno izbegnuta arogancija dokumentarističkog pristupa već je pre prisutno pomešano osećanje jednog angažovanog i pronicljivog posmatranja klasnih razlika i stalnog sukoba mentaliteta bogatih i siromašnih, blistave i degradirane stvarnosti. A on je istovremeno pripadnik i saučesnik u svetu obilja srednje klase, kome je omogućeno tankoćudno i osetljivo prebiranje lepote pejzaža ili ljudskog tela. Kada, međutim, model izvede u otvoren prostor, tada je on ili u funkciji oslobađanja zakočenih energija unutrašnje umetničke kreativnosti (kakvi su npr. portreti H. Pintera, R. Grejvsa ili M. Reja), dok u slučajevima aktova on koristi postupak suprotstavljanja specifičnoj konfiguraciji terena nekog ambijenta. I sigurno je da je baš u radu sa nagim telom Brandt došao do granice artificijelnog, stilizujućeg pogleda koji potencira volumen, naglašava karakteristične detalje stavljajući ih u naročitu perspektivu. 

Fotografija je u svom razvoju pretrpela veliki niz promena, ne samo u nivou poboljšanja tehničkih mogućnosti i usavršavanja tehnologije snimanja i razvijanja, već i u domenu samog umetničkog rada, kada je u određenim vremenima preovladavao ukus i stil, a u nekim drugim sadržaj i tema. U delatnostima novijeg perioda od fotografije se zahteva prevashodno njena dokumentaristička uloga koja je i u samoj umetničkoj praksi bila svedena jedino na tu njenu i dimenziju. Izložba jednog vrlo tradicionalnog i vrlo prefinjenog fotografskog rada, kakav smo videli kod Brandta, podseća nas na gotovo zaboravljenu funkciju fotografije, po kojoj je ona još uvek čin umetničkog rada i koja kao sredstvo osigurava stvarne mogućnosti najvišeg artističkog dometa. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 6. 6, 1983, Student, Beograd, 8. 6. 1983, str. 13, Fotokino revija, br. 7-8, Beograd, 7-8. 1983, str. 20-22