Ljubomir Šimunić – Fotografija povišene čulnosti

Današnja fotografija je, uostalom koliko i druge vizuelne umetnosti, pretrpela znatne promene i u odnosu na tradicionalne pristupe i postupke snimanja, kao i u odnosu na različite stilske i eksperimentalne postavke. Dva tipa promena tekla su paralelno nadopunjavajući se i katkada ističući prvenstvo u određenoj stilskoj epohi, da bi u nekom drugom vremenu prednost prepuštali suprotnom shvatanju. Tehnike fotografisanja isto koliko i estetičke i oblikovne intence autora smenjivale su se u ulozi promovatora novih ili drugačijih shvatanja. I dok je kod pionira fotografije, da najuproštenije kažemo, pažnja bila poglavito usmerena prema tehnicističkim inovacijama kamere ili fotohemijskih procesa razvijanja, dotle je u periodu modernizma umetnosti preovladala eksperimentatorska komponenta u polju umetničkog izraza. Početkom savremene umetnosti opadala je ogledna namera fotografa a fotografija je postajala sve više stvar estetizovanja, tj. zadovoljavanja načela umetničkog ukusa i lepog. Pomeranje prema principima kvalitetnog rada ubrzano je procesom omasovljavanja fotografskog delovanja i pretvaranjem fotografije u masovni kulturni fenomen. 

Zasićenje koje je izazvala poplava formalnog estetizma kulminiralo je kasnih šezdesetih godina koje su u svim medijima umetničke ekspresije dostigle krajnje domete. Autorefleksija o umetnosti i njenom mestu u savremenom kulturnom ambijentu provodila se i kroz fotografiju kao “delo umetnika” sa korenito drugačijim svojstvima od onih koji su dotada postojali. “Fotografija fotografa” kao autonomna disciplina bila je potisnuta na marginu interesovanja. I upravo u tom trenutku počinju novi prodori kroz sredstva masovne kulture. Fotografija je zauzela važno mesto u jednom delu štampe koja je započela afirmisanjpe novih kreativnih zahvata. Novi tehnološki izumi poput instantfotografije omogućili su delatnicima da u najbržem roku pregledaju i kontrolišu svoj rad, da ga odmah koriguju, te da izbegnu dodatni rad u foto-laboratoriji. 

Pojave u fotografiji koje su neposredno prethodile estetskoj klimi označenoj kao »umetnost osamdesetih« inicirale su rad celog niza novih fotografa na beogradskoj sceni koji su u kratkom roku definisali sopstvene pozicije kao i shvatanja cele generacije. Taj fenomen nije ostao nezapažen i do sada su priređene brojne izložbe koje su taj polet obelodanile. Ime Ljubomira Šimunića pojavljuje se kao primer izrazitog fotografskog delovanja, i po vrlo prepoznatljivom rukopisu u radu sa kamerom. 

Šimunić je najpre počeo da se bavi filmom i to onim marginalnim off-filmom namenjenog određenoj vrsti publike, da bi ubrzo usledilo proširivanje interesovanja za fotografiju — u prvom redu za polaroid koji je među prvima primenjivao. Međutim, njega od početka nije zadovoljavalo brzo dobijanje fotografija, koloristički efekti i ponajviše sam karakter rada koji u mnogim tačkama odudara od njegovih bitnih namera. Polaroid, iako ima niz prednosti, sadrži i niz nedostataka, ili bolje reći, medijumskih ograničenja koja utiču na njegove stilske odlike. I mada se u prvom trenutku učinio veoma pogodnim načinom koji je odgovarao tendenciji socijalizovanja personalnih shvatanja, istovremeno je pokazao i nesposobnost da tu intimnost sačuva, da joj da subjektivni karakter. Fotoprocesi koji se brzo odvijaju na kristalnoj emulziji ne dozvoljavaju da budu podvrgnuti ličnom tretmanu kao u zamračenoj komori, kada se pri procesu razvijanja mogu kontrolisati promene i usmeravati prema određenom ciliu, a prizori nadgrađivati novim sadržajima. Šimunić je to vrlo brzo uvideo i vratio se »klasičnoj« fotografiji računajući upravo na efekte koji mu omogućavaju i rad sa kamerom i rad u laboratoriji. A sam motiv njegovog rada, tj. sasvim striktno sprovedena tematska formulacija koja je krajnje neuobičajena za konzervativne nazore, zahtevali su i njima prilagođen postupak koji će poštovati osobenu imaginaciju zasnovanu na striktno projektovanim autorskim namerama. Način rada Šimunića, razlozi takvoj aktivinosti i željeni rezultati koji su uvek do kraja izdefinisani, zahtevali su jedan blizak kontakt sa sredstvom, procesom rada i vrstom modela koji će dostići maksimalni stepen identiteta, subjektivnosti i integriteta sadržaja. 

Kada je počinjao da radi fotografije Šimunić nije imao ideju da javno prezentuje svoje delo, već ga je od početka usmerio na uske krugove prijatelja i istomišljenika, čija je kôdna komunikacija prohodna i zaštićena od proizvoljnih i pogrešnih tumačenja. Do sada je sa tom namerom načinio četiri ciklusa crno-belih fotografija od kojih su dve strogo intimne projecije njegovog privatnog sveta doživljaja: »Dva voajera na putu za Holvud« i »Prljavi snovi«. Rad pod nazvom »Beograd danju i noću« imao je nameru beleženja protagonista jednog marginalnog sveta našeg grada, dok je četvrti, »Porodični album« imao najveću meru pristupačnosti javnom uvidu i tumačenju. 

Manji serijal poslednjeg ciklusa po nazivom »Mia — svaki čovek i svak žena je zvezda« posvećen je Alfred Štiglicu koji stoji kao uzor celoj seriji fotografija. Obraćanje jednom velikom istorijskom primeru zapravo je ona tendencija prezentnog interesovanja umetnika koja karakteriše promenjenu klimu devete decenije i koja je tačno određena kao »operacija nostagije«. U čemu bi se ona sastojala, ili, koji je to kvalitet nekog klasičnog fotografskog rada koji može privući pažnju savremenih autora? Pre svega zapaža se slična tendeticija prema povišenoj čulnosti prizora koja izbegava ohlađenu fiksaciju kadra apsorbujući emocije rnodela i animirajući afektaciju posmatrača. U pomenutom serijalu Šimuniću za model služi njegova ćerka što samo po sebi izaziva emocionalnu korespondenciju autora i modela. Potrebni stepen »topline« nije postignut jedino štimovanjem atmosfere ili aranžiranjem elemenata u kadru, već odabiranjem svetla, mekim toniranjem pasaža koji obavijaju motiv i čine ga integralnim delom celine. Dakle, u samom karakteru ovakvog rada stoji fiksirana subjektivnost i privatna ikonografija. 

Ova linija nastavlja se sa većom naglašenošću u seriji posvećenoj beogradskom subkulturnom životu čiji su protagonisti u Šimunićevoj interpretaciji često neobične ličnosti. Za njih je Šimunić odabrao drugačiji stilski pristup: sada ga više zanima jedna glamur scena sa puno svetla, refleksa, sjaja, krupnih planova koji insistiraju na kuriozitetu, bizarnosti i ekscentričnosti, kao i onim kategorijama fizičkih i mentalnih sklopova koji su izvan standardnog okvira. Ovakav program bio je začet još u vreme Šimunićeve saradnje sa časopisom »Izgled« čiji je »kozmetički« sadržaj najavljivao predstojeće promene ukusa u modi, umetnosti i fotografiji. 

Dva, zasad, nedovršena ciklusa pod kodiranim nazivima »Prljavi snovi« i »Dva voajera na putu za Holivud« koji se rade po unapred utvrđenom scenariju i dramaturgiji, treba najjasnije da definišu Šimunićevo osnovno stanovište. Poznato je da svaka fotografija pogađa senzibilitet određenog sloja publike koji je prirodni katalizator nekog shvatanja vremena. Danas je, po Šimuniću, suštinski stav i način pronicanja u realnost načelo voajerizma. Erotska fikcija pogleda, na intimne fizičke osobine samo je paradigma za osećanje modernog čoveka za koga je zadovoljstvo zamenjeno slikom i posredstvom u zadovoljstvu. Čulni se doživljaji shodno tome, stimulišu slikom, prizorom erotičkog naboja. Celokupna ikonografija ovih scena jasno je denotirana: pomešanost nasilja i feminizma kao osnovnog čulnog doživljaja, zatvoreni prostori kućnih događaja, direktni pogledi i otvoreno izražene želje, položaju koji upućuju samo na jednu vrstu aktivnosti, kućna stepeništa kao mesta u isto vreme i javnog i privatnog komuniciranja itd. 

Šimunić je sebe odredio u pravcu razvijanja na osnovu stalnog prevladavanja formalnih i stilističkih obrazaca, linijom stalnog produbljivanja vrednosti dela koje je sublimisalo estetičke obrasce autora. To mora biti u središtu značenja svakog rada. Opus takvog delovanja može se bez nedoumice povezati sa jezikom umetnosti ovog prelaznog perioda sa naznakama postmodernističkog svojstva. Šimunićevi prizori su do vrha napunjeni vizuelnim, oblikovnim, i estetičkim slojevima čija je naracija usmerena »egzotičnim« temama, i deco-ukusu fine de siecla. Svaka relevantna medijska delatnost uvek ima jasan cilj: primer Ljubomira Šimunića upravo to pravilo potvrđuje. 

Jovan Despotović 

Fotokino revija, br. 11, Beograd, 11. 1983, str. 10-11