Duba Sambolec – skulpture i crteži

Sudbina kasnog ili visokog modernizma u umetnosti aktuelnog stvaralaštva može se već pratiti na više primera i u jugoslovenskom savremenom stvaralaštvu. Izgleda da smo se približili definitivnom kraju ovog poglavlja i suočili se s razgovetnim signalima promena koje su već u toku. Kad je modernizam, tokom šezdesetih godina, već sasvim isušio sokove koji su ga napajali, došlo je do novog zamaha umetnosti sedamdesetih koja se usredsredila na pitanja vlastite sudbine i mesta u svetu koji je okružuje. Međutim, tada je doilo i do radikalnog negiranja i izostavljanja samog umetničkog predmeta, pa su se pitanja stvaralaštva postavljala izvan materijalnog polja umetnosti. Osmadesete su, pak, vratile legitimnost objektnom statusu dela, s tim što su godine apstinencije uticale na pojavu faktora koji danas grade nove umetničke sadržaje: to su pre svega čulnost, ekspresija, imaginacija i subjektivnost u kreiranju dela. 

Primer nove skulpture Dube Sambolec (rođena u Ljubljani 1949) ukazuje na sindrom postmodernizma našta je odmah ukazao Tomaž Brejc u predgovoru kataloga ove izložbe. Kada je započela umetničku karijeru 1973. izrađivala je mahom skulpture u gipsu i obojenom poliesteru, bila je to posredna reakcija na pop-art, hiperrealizam i environmentalnu umetnost. Tadašnja njena antropomorfna plastika modernizovane akademske figuracije bila je i reakcija na ondašnje životne okolnosti, s otvorenim kritičkim komentarom društvene zbilje. Krajem prethodne decenije, a promenom materijala koji je upotrebljavala, došla je i promena radnih postavki i intencija. U procesu kreacije uvode se fini, senzualni materijali različite viskoznosti poput smole, voska i gume koji se alterniraju sa »zamrznutim« strukturama raznih metala (olovo, aluminijum, čelik, mesing). Na toj razlici u čulnim kvalitetima korišćenih materijala građen je jedan autentični svet organskih i anorganskih formi, koje su plodovi specifićne imaginacije. Postmodernistička imažerija ovih oblika, kako je napomenuto u katalogu, odnosno veze koje su međisobno uspostavljene, ogledaju se u naglašenim prostornim aranžmanima i postavkama sa prikrivenim unutrašnjim sadržajima. Bez obzira na to što su ove minimalizovane forme na prvom značenjekom nivou govorile same o sebi svojim izgledom i materijalnim sastavom, na drugom nivou značenja ukazivali su se latentni poetski sadržaji koji su bili derivati ranijih figurativnih sklopova. Ovaj spoj čulne neobičnosti i fabularnosti pojavljuje se i u današnjim radovima Dube Sambolec nastalim tokom poslednje dve godine, s tim što je u njima izvedeno pomeranje s primarnih jezičkih struktura na kompleksnije sadržaje oslobođene imaginacije i literarnosti. 

Pitanje odnosa modernizma i postmodernizma, zapravo pitanje osnovnih oblika novih umetničkih pojava koje daju za pravo da se o njima govori kao nepoznatom estetičkom sublimatu, tek je načeto: na samom smo početku kritičkog traganja za argumentima na osnovu kojih bismo mogli da utvrdimo trenutno stanje u likovnim umetnostima. Čini se da je, što se same umetnosti tice, ponuđeno više elemenata nego što su oni dosad identifikovani i teorijski formulisani. No, sasvim je sigurno da je ikonička struktura umetničkog objekta promenjena i da će morati da se ostvari jedan nov kritički uvid koji će je obuhvatiti u totalu njenih značenja. O tome rečito fovori primer skulpture Dube Sambolec. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 9. 1983, Moment, br. 1, Beograd, 5. 1983, str. 66