24. oktobarski salon

Diskusije koje se svake godine na isti način ali sa razijčitim argumentima i intenzitetom ponavljaju oko mesta, svrhe ili funkcije revijalmih izžozbi tipa oktobarski salon likovnih i primenjenih umetnosti, svedoče zapravo o jednom stalnom, neuznemiravanom trendu u načinu prikazivanja naše savremene umetnosti. To je, dakako, na prvi pogled, a zaključak se može ove godine nešto korigovati utoliko što je zabeležen ozbiljan prodor mlađih umetnika, onih koji su nosioci tekuće promene u umetnostima – poglavito u slikarstvu čime je 24. salon dobio u kvalitetu i istovremeno je na najbolji način oživljen. 

Obe komisije ovogodišnjeg Salona, i selekciona i ona koja je podelila  nagrade, uzele su najserioznije ovu činjenicu, dajući dosta veliki prostor (za izložbe ovog tipa koje su se zadovoljavale samo ponovnim isticanjem potvrđenih vrednosti) protagonistima recentnih zbivanja, dok su nagrade odneli ovi umetnici: De Stil Marković za veliku sliku u bitumenu sa zlatnim aplikacijama koja je shvaćena kao polje interferiranja njegovih privatnih svetova, stavova o umetnosti i odnosa prema srednjovekovnom živopisu, zatim, Radomir Kundačina shvaćenim kao mesto dokumentovanja estetičke volje i akcije autora, Rada Selaković sa  izvanrednim portretom u maniru isticanja ’izgleda’ po čemu stoji u neposrednoj vezi sa    događajima u modi i slikarstvu, Radovan Hiršl kao umetnik bizarnih interesovanja okrenutog    prema vanevropskim civilizacijama, te Olga Mikić za jednu »Smotanu« instalaciju u kojoj je zanima kvalitet, odnosno, mogućnost ne-umetničkog materijala i, napokon, arhitekta Mustafa Musić za postmodernistiički projekt pod nazivom »Slavija kroz moj prozor«. 

Ako bi nekom ovakav potez žirija za dodelu nagrada mogao izgledati isuviše neodmerenim. čak nepromišljenim, moglo bi se navesti da su nagrade ovog puta, posle dužeg vremena, dodeljene radovima koji su pored važnih osobina proisteklih iz samog kvaliteta, vredni i po tome što se umetnost ovog podnevlja nadalje probili prema špici zbivanja u vizuelnim umetnostima. To je posledica delovanja manjeg broja umetnika da se i pored nepovoljnih uslova održi korak i veza sa svetskom umetnošću, naravno po meri i valjanosti njihove kreativnosti, sposobnosti i spretnosti. 

Uz nagrađene, na ovom Salonu se pojavio i veći broj umetnika u istom ili sličnom stvaralačkom raspoloženju, poput Čedomira Vasića sa istaknutom kulturom slikanja, zatim grupa autora u domenu novog slikarstva kao što su Mileta Prodanović, Vlastimir Mikić, Tahir Lušić, Nada Alavanja, te novi ekspresionista Vesna Milivojević, neoenformelista Savo Peković, zatim Dragoslav Krnajski koji neposredno deluje u prirodnom ambijentu kada se za to ukaže prilika itd. Ostali slikari na ovom Salonu su ili već dugogodišnji uspešni izlagači sa uvek istim slikarskim koncepcijama, ili su na liniji, odnosno, repu likovnih estetika iz poslednjih nekoliko decenija. Sa skulpturom je slično, i stoga bismo samo spomenuli   izvanrednog Pavla Pejovića koji je izložio ugljenisane komade drveta koji čine jednu   ritualno-antropološku situaciju, Dušana Markovića sa jednim razuđenim, gotovo ironičnim   objektom na temu dana — agresiju, i vrlo veliku osetljivost na probleme skulptorskog rada   kod Nikole Vukosavljevića i Vladimira Komada. Crtači, primenjaši i dizajneri su zasad neuzdmani novijim pojavama, no u velikom broju radova preovladava jedan ozbiljan nivo   kvaliteta kao kod Branimira Karanovića, Miloša Bobića i Slobodanke Milošević za rad »Komunikacije«, zatim izuzetnu postavku u Narodnom muzeju u Beogradu za izložbu  »Umetnost Lepenskog vira«  koju je projektovao Zoran Bulajić. Najnepovoljnije stanje danas je svakako u ovim poslednjim dvema disciplinama, koje ne beleže napredak usled poznatih  prilika u našoj ekonomiji za koju su one najneposrednije vezane. 

Opšti utisak se može rezimirati na sledeći način: dominacija (stvaralačka) mladih autora koji su kao generacija doneli nova shvatanja, sasvim određena i nimalo stidljivo demonstrirana. Prihvaćeni su gotovo u stanju nastajanja i ovom prilikom kompetentno verifikovani, što se do sada nije dogodilo u ovolikoj meri. Dizajn je slab, ispod dozvoljenog nivoa, čak i u opadanju u odnosu na njegove zlatne godine. Jednom rečju, tačna slika današnjih prilika i stanja u likovnim i primenjenim umetnostima Srbije. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, 27. 10. 1983, Arhitektura urbanizam, br. 93, Beograd, 1984, str. 42