Gulio Carlo Argan: Studije o modernoj umetnosti

Šesnaest  sabranih tekstova G. C. Argana (1909)  nastalih u periodu 1958-1976. koje je za srpsko izdanje priredio Ješa Denegri (Nolit, 1982), predstavljaju ovog angožovanog italijanskog umetničkog kritičara kao mislioca otvorenog za aktuelne problemske komplekse savremene umetnosti, prevashodno likovne i arhitekture, te je deo knjige posvećen i njegovim važnim radovima iz oblasti epistemologije umetnosti, zapravo njegovog metodološkog pitanja o ovoj materiji. 

Baveći se akutuelnim pitanjima savremenih umetničkih izraza Argan je uvek svestan svog velikog iskustva koje je proisteklo iz upoznava sa prethodnim, stilsko-estetičkim formulacijama, s tim što, to treba naglasiti, on nije tip naučnika istoriografa koji traga za nepoznatim činjenicama da bi upotpunio postojeći korpus istorije umetnost, već je u njegovom slučaju poznavanje ovih podatka u funkciji  preciznog diskursa o otvorenim poroblemima koje je pokrenula umetnost i njena nauka. Dakle, pitanje umetnosti istorijskih razdoblja (od srednjeg veka, renesanse i baroka) prelomljena su oko njihovih osnovnih problema koji su nastali iz uzajamne uslovljenosti samoprcesa umetničke produkcije i  njenog vrednovanja u okvirima određenih socio-kulturnih anbijenata. Za Argana važnost umetnosti  leži u njenom odnosu spram opšteg problema savremene civilizacije, a to znači da značenje  umetničkog dela treba dovesti u vezu sa onom problematikom koja je za nas i problematika sudbine   čovečanstva, S tim u vezi je i velika tema savremene umetnosti – spašenje, pri  čemu umetnost u životu ljudi zauzima upražnjeno mesto boga, odnosno njegovog vrhunskog smisla: otkrorenja. Arganu je karakteristično i stalno insistiranje na prepoznavanju i artikulisanju funkcionalnih veza sa neposrednim društvenim okruženjem umetnosti, sa savremenim kapitalističkim političko-ideološkim poretkom vrednosti. 

Duhorni horizonti Argana postavljeni su misaonim dosezima njegovog učitelja i prethodnika Lionela Venturija (koga je 1959. zamenio na katedri za modernu umetnost), a koji se nadovezao na kročeansko stanovište po kome je ličnost umetnika podignuta iznad konkretnih  društveno-ekonomskih okolnoati; daljim iskustvenim domašajima Argan je izbegao ovo  idealističko mesto, da bi pristao uz aktuelne misaone tokove bliskih pre svega marksizmu, i istovremeno paralalenih egzistencijalizmu i fenomenologiji kada je u pitanju rad na odgonetanju fonnalnih postavki umetničkog dela, te zatim čestim pozivanjem na ikonološku metodu (budući da je boravio na poznatom Institutu Varburg u Londonu u vreme rukovođenja Ervina Panovskog) kada su  ga zaokupljivala pitanja sadržaja i značenja samog umetničkog dela u njegovom semantičkom sloju. Kada mu je, ipak, bilo potrebno, bez ustručavanja se upuštao i u filozofske i sociološke teme (smatrajući ih važnim oblastima delovanja kritičara savrenene umetnosti) zastapajući načela po kojima je moguće uspostaviti relaciju između  autonomnog jezika umetnosti i globalnih idejnih koncepata određenog vremena kada važnost nmetnosti leži u njenim vezama sa opštim problemima epohe. U stvari, ovime Argan demonstrira  jedan model uporednog metodološkog postupka koji je  proistekao iz one svesti  za koju je osobeno razumevanje da je jednostran zahvat u oblast složenih struktura savrmene umetnosti uvek nedovoljan. On je takođe protagonista one kritike kola ne postavlja na  početku teksta hipotezom koju će u daljnjoj razradi dokazati, već upravo obmuto: jednom analitičkom metodom uzima u obzir sve prisutne događaje, raspoložive činjenice i pojave, te  na osnovu njihovog detaljnog poznavanja izvodi temeljne zakljačke i stajališta koja će ga  dovesti do opštih istina. Argan je svestan da se pojedini tip metodološke aktivnosti ne može  rastegnuti na sve postojeće pojave u savremenoj umetnonti nego da svaka posebna disciplina  sa svojim kompleksmim fenomenima zahteva njoj primeren metodski postupak. 

Centralno mesto Arganovog istraživanja u oblasti umetnosti je pitanje njene krize, (“Argan je mislilac krize savremene umetnosti kako kaže priređivač ove knjige J. Denegri), koja se ne  odvija samo na planu njene neposredne pojave, idejne konfuzije, stilske raznovrsnosti, već je reč o krizi umetničke tehnike koju Argan vidi u domenu krize zanatstva i uopšte manuelnog rada, nastalog kada je industijska, serijska proizvodnja sa sobom donela odlučujuće promene  i u samom polju umetnosti. U prethodnim epohama u umetnosti je sublimisan i obim i vrednost opšteg kulturnog nivoa, dok je njeno današnje stanje, sa prelaskom zanatske tehnike na masovnu protizrodnju dobara i robe pri čemu je vrednost obeležena jedino troškovima proizvođenja i cenom kako se Argan izrazio, karakrteristično po izgubljenom identitetu i narušenoj auteničkosti (artisticita). U tim okvirima je i njeno sopstveno kolebanje: da li sada treba da zadrži postupke manuelnog proizvođenja koji karakteriše njenu humanistčku misiju čime bi nužno prestala biti lakmus klime vremena, ili, ipak, da prihrati nove, svakako izrvan umetničke tehnike masovnog proizrođenja. čime bi izneverila utvrđeni kontinuirani tok sopstvene genese, a time i zapala u sumnjivu mogućnost vrednosnog procenjiranja po uzoru velike istorijske umetnoati. Argan ne nalazi problem u umetnosti samoj budući da ne smatra da kriza leži u njoj u smislu da je ona danas najednom nesposobna da stvara autentlčne vrednosti, već pre traži problem u njenoj konačnoj neuklopljenosti u tehnološke izmene koje su uzele primt čak i kao stvarni vrednosni nivo sadašnje civilizacije koja se i naziva “tehnološkom”. No iz nekih Arganovih postavke u prilog razrešavanju ove najvažnije nedoumice izvlače se polazišta za neke teoretske formulacije umetnosti koja je nastupila posle  enformela. Umetnost kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina, a pogotovu one iz tog kompleksa koja se  tehnološki otrorila prema novim sistemima masovnog komuniciranja,  zasnivala se na Arganovim shvatanjima o mogućnostima i mestu umetnosti u okvirima današnje civilzacije. 

Ključni esej u ovoj zbirci  je  “Projekat i sudbina« iz 1964. u kome  Argan koncentriše  sopstveno shvatanje u prelamanju pitanja mesta i dostignuća savremene umetnosti u antitetičkim pojmovima “projekt” i “sudbina”.  Za njega je projakt (nacrt, programiranje)   izbor i određene metode i postignuća za ostvarivanje mentalne i praktične predstave drugačije  i bolje stvarnosti. Po njemu istorijski poduhvat čovečanstva sposobnost da se u delovanju meri ka  jednom cilju:   projektovanju postojanja pre nego što je ono prožirljeno, i da istovremeno pokaša da izbegne ono što je zapisano – neumitnost sudbine, “diktat određene volje. Za njega je umetnost sam vrednosni model koji se projektuje kroz ulogu idejnog i etičkog uzora, te je stoga konačna nepoznanica da li tehnologija našeg vrenena može  stvoriti umetnost ranijih vrednosti, ili, da li će njome stvoriti vrednosti istovremene sa onima iz prošlosti? Na primeru enfomela koji više nije tip poptut trendova iz istorijskih formacija za koje je stil epohe vidljiv u svim posebnim umetničkim disciplinama (esej “Spajanje i pad moderne umetnosti”) jasno je utvrđen model rascepa, ’tačke nepovrata’,  između prirode i svrhe utmetničke delatnosti. 

Nekoliko tekstova iz ove knjige posvećeni su novim razmišljanjima na temu savremenog grada, urbanizma i arhitekture, što čini drugo veliko področilje njegovop kritiškog interesovanja. I ovde, dakako, Argan uočava stanovitu kipizu identiteta proisteklu iz promene  organizacije života u gradu koji je od malih  jezgara oformljenih iz praktičnih potreba ljudi preristao u polivalentnu funkcionalnost savremenog megalopolisa koji i pored svoje masovnosti, ili upravo zbog toga, ne rešava sopstvene nagomilane probleme i teškoće žitelja.  U analizu  je utveo načelo socio-kultunog tumačenja akutnih pitanja ne libeći se pri tome da ih na sasvim ođreden način politički artiktiliše. Promena načina života, prepuštanje nekontrolisanoj ekspanaziji tehničkih izuma, doveli su do promena pratećih društvenih  institucija i zamen nekad važećih ideja i umetničkih koncepata na planu urbanizma. 

Priređivač ove zbirke tekstova  težio  je da Argana predstavi kao kritičara zaokupljenog otvorenom problematičnošću moderne umetnosti, njeni etičkim i ideološkim dilemama, njenim unutrašnjim protivrečnostima i protivrečnostima njenog odnosa sa društvom i civilizacijom u kojoj nastaje, najzad, zaokupljenog kriznim stanjima i procesima prevladavanja tih stanja. Ovaj izbor sasvim dosledno ocrtava Argana kao mislioca o savremenoj umenosti koji se ne zadovoljava da pasivno procenjuje njene vrednosti već da se  aktivistiski uključi u delotvorno razrašavanje nizom društvenih funkcija koje je vršio (kao, na primer, položajem gradonačelnika Rima) za koga  je  imperativ model kritičara u činu (critica in atta).  Knjiga, lako nužno fragmentarna, pruža presek po tematskim oblastima Arganovog interesovanja dajući glavni repertoar njegovih temeljnig stajališta kao i pregled njegovih ključnih zaključaka  o izvorima,  sudbini i mestu umetnosti u sklopu savremenih ideoloških, političkih i društvenih tendencija. Posebno su pri tome naglašena ona mesta na kojima se Argan osvće na tehničke promene na kojima počiva današnji jezik umetnosti, što je vrlo precizno odredilo njenu mogurnost, domet i vrednost. A upravo je ovakva zaokupljenost  Argana savremenom umetničkom problematikom dovela ovog progresivnog intelektualca u red onih današnjih malobrojnih intelektualaca na čijim se postavkama grade novi sistemi i iz čijih se lucidnih zapažanja i nadasve tačno lociranih konstatacija i sudova mogu konstituisati dalji argumenti u prilog razumevanja složenog kompleksa savrenih umetničkih zbivanja. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 19. 4. 1983