Radomir Kundačina – Radovi na papiru

U jednom nejasnom trenutku 1980. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti organizovana je izložba koja je okupila nekolicinu najmlađih utmetnika čija je tadašnja umetnička praksa bila bliska po tome što su se oni na posebne načine zanimali za umetničke postupke, mogućnosti materijala i tehnika koje su koristili u primicanju graničnim oblastima slikarskog jezika: poteza, boje, podloge, teksture. Ta izložba je zapravo ukazala na poslednju generacijtu autora, tada još uvek studenata umetničke škole, koja je bila orijentisana prema aktuelnoj umetničkoj problematici, ali se u zajedničkim radnim postavkama ogledala i u sledećem: tada zaklonjenom povratku samog slikarskog medija koji je tokom prethodne decenije bio zamenjen novim sredstvima poput videa i fotograflje.  Ovo je postao simptom aktuelizovanja manuelnosti radnog procesa i rematerljalizacije umetničke ideje do finalnog objekta. Već tada je primećeno da ova linija ne deli shvatanja mentalnog odnosa u polju umetnosti niti se priklanja ’askezi forme’, već identifikuje gotovo sve elemente predstojeće promene: premeštanje na plam senzibiliteta, probiianje u prostor rađa i njegova fragmentacija, promenu fomata radova (sve veći i sve manji) koji se više ne fiksiraju na okririma već se slobodno postavljaju na zidove.  

Na toj demarkacionoj liniji odredilo se tada i delo Radomira Kundačine (1948). Neposredno posle izlozložbe on je dve godine boravio a Japanu gde se upoznao sa tradicionalnim tehnikama radova na papiru, što je bila njegova stara preokupacija. U dodiru sa izmenjenom slikrskom praksom inicirana je njegova dalja elaboracija oblikovnog kompleksa koji smo prethodno opisali. Današnje značenje Kundačinovih radova određeno je njihovim dovoljno jasnim formulisanjem statusa tehnike i jezikih mogućnosti medija uporedo sa utvrđivanjem čulno prepoznatljivih plastičkih činjenicat pri čemu je ovaj proces snažno okrenut prema očuvanju umetnčkog predmeta, prema višedimenzionalnom delu u koje su ugrađeni sadržaji potekli sa suprotne strane od reduktivnog diskursa umetnosti: zanimanje za sadbinu  jezika umetnosti kod Kundačine preneto je u oblast njegovog afirmisanja.  

Finoća japanske hartije na kojoj radi omogućila je Radomiru Kunđačini da istakne grubost rada oštrih alata (nož, šiljak) kojima ostavlja tragove po podlozi čineći na taj način uzbudljiv zapis o sukobljavanju dve energije nesrazmemog intenziteta. Ovakva obrada hartije tautološkog je  značenija, kako  je napomenuo Ješa Denegri,  i lišena je heterogenih smisaonih projekcija. Osim ovog tipa intervenisanja, Kundačina se služi i drugim postupkom koji takode ističe pretpostavke vidljive finoće procesualnog rada uokvirujući sličan tematski repertoar: postupkom kvašenja i sušenja papirne mase delo je đobilo reljefe koji svojim utiskom višeslojne strukturalizacije postižu raznovrsne hromatske i taktilne efektet, u kombinaciji sa teksturom materijala. Potpunom utisku kompleksnog radnog zahvata doprinosi i to da Kundačina tu hartiju pre kreativnih aktivnosti sam i boji – što je takođe uticaj tradicionalne japanske veštine dobijanja i pripremanja hartije u maimfakturnoj proizvodnji. Ova kombinacija manuelnosti radnog postupka i sanog izgleda materijala u kome stvara Kunđačina ovlaž dovodi u vezu sa nekim posebnim neoekspresionističkim trendovima savremene umetnosti, ako imamo u vidu efekte koje ti radovi izazivaju. Naime, u čulima i svesti nam se gomilaju podaci o snažnoj, fizičkoj aktivnosti autora kojom on na grub, violentan način narušava jednu autonomnu realnost prilagođavajući je potrebnom stanju. Na spoju ova dva procesa ocrtava se radna i umetnička pobuda Radomira Kundačine koja se temelji u samoj suštini njegovih estetičkih i užih kreativnih intencija. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 24. 6. 1983