Beogradske galerije u protekloj sezoni 1982-1983

U protekloj živoj i stvarno bogatoj sezoni beogradskih muzeja i galerija ovim pregledom želimo da ukažemo na potvrdu nekih visokih vrednosti starijih umetnika, zatim na neke važnije prodore umetničkih shvatanja, i da napokon, sa posebnim naglaskom područemo sve veće prisustvo najmlađih autora za koje se može reći da su u jednom posebnom smislu obeležili ovu sezonu. U ostalom, masovan prodor mladih autora uvek je ukazivao na vreme promena koje su pogađale umetnost, pa je tako i glavna karakteristika ovog perioda brza izmena shvatanja i stavova u polju same umetničke prakse. Da načinimo i jednu neophodnu napomenu: niz izložbi koje će ovom prilikom biti spomenute predstavljaju samo manji deo aktivnosti na beogradskoj likovnoj sceni, a sam izbor se može objasniti subjektivnim rakursom iz koga se dogadaji i ličnosti procenjuju po osobinama problemskog i plastičkog otvaranja. S druge strane stoji sigurnost da iza umetnika i pojava u ovom izboru leže stvarne vrednosti koje su ili vezane za savremene, uvek mobilne procese, ili su stajali na istaknutim mestima tokom prethodnog perioda te je njihovo sadašnje prisustvo ujedno i verifikovanje njihove uloge u domaćim umetničkim zbivanjima. 

Muzej savremene umetnosti je u prethodnoj sezoni priredio samostalnu izlozbu Miodraga B. Protića što je nastavak predstavljanja celoku.pnog opusa rada prominentnih ličnosti jugoslovenske umetnosti. Retrospektivna Protićeva izložba ponovo  je naglasila izuzetno mesto ovog našeg slikara, kritičara,  teoretičara umetnosti, osnivača i dupogodišaleg upravnika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu,  koji se u svim ovim oblastima rada aktivno zalagao i učestvovao u procesima oslobadanja likovne umetnosti od ograničavanja estetike socijalističkog realizma, dok je samom slikarskom praksom dao veliki doprinos nastanku i razvoju geometrijskih tendencija u posleratnom srpskom slikarstvu. Od izložbi iz medunarodnog progmama ovog muzeja navešćemo prikaz grafičkog opusa Đorda Morandija, italijanskog umetnika koji je stajao potpuno izvan trauma i neuroza savremene umetnosti i stvarao u tišini i izolovanosti sosptvene radionice, preokupiran tradicionalnim slikarskim motivima: mrtvom prirodom i pejzažem. Zatim smo imali prilike da vidirmo izložbu pod nazivom ’Refleksija i realnost’ koja je prikazala radove nekoliko holandskih umetnika u širokom stilskom dijapazonu od neoapatrakcija do slikarstva novog prizora. Poseban događaj  je svakako bila izložba ’Umetnost oktobarske epoh’ iz zbirke Ruskog muzeja iz Lenjingrada koja pored toga što nije uspela da odgovori zadatoj temi, tj. da ocrta vreme dramatičnih umetničkih  previranja tih burnih predrevolucionarriih i oktobarskih godina, (što nije  promaklo beogradskoj kritici), bar je publici prikazala izvanredna dela Kandinskog, Tatljina, Maljeviča, Larionova itd. što je samo po sebi dovoljno da ublaži principijelne teoretičarske zahteve. Ovaj muzej je priredio i tri izložbe značajnih svetskih fotografa: pionira ovog medija: Francuza Etijen-Žil Marea čija su naučna istraživanja ostavila dubok trag na polju estetskih i tehničkih promena u fotografiji; druga dvojica autora, Nemac Karl-Hajnc Čardžeshajmer i Britanac Bil Brant predstavnici su onih foto-delatnika koji su dosegli naviše kreativne nivoe koristeći se ovim sredstvom bilo u posebnim projekcijama estetičke naravi, bilo da su tradicionalnim postupcima još jednom istakli umetničku superiornost i najviši artistički nivo tradicionalnog gledanja na funkciju fotografije. Od domaćih izložbi koje se problemski odnose na neka pitanja iz savremene umetnosti muzej je organizovao jednu izložbu iz programa međunarodne saradnje koja je prethodno prikazana u Holandiji, Poljskoj  i Rumuniji pod nazivom ’Nove pojave u jugoslovenskoj umetnosti 7o-tih godina’. Ona obuhvata umetnike koji su svojim delima odredili neke od  temeljnih pozicija na kojima su izgrađivana buduća umetnička isktistva, ili, koji su svojim radom obeležlli ovu dekadu velikih promena u jugoslovenskoj umetriosti. Sa znatno više ambicija od toga da samo bude panorama ideja i stavova umetnika, uz studioznije i problemske postavke, bila je načinjena izložba ’Nova umetnost u Srbiji 1970-1980’ koja je detaljno prikazala i objasnila otvorene umetničke pozicije sedamdesetih godina u Srbiji prelomljene kroz iskustva pojedinaca, grupa i pojava koje su je činile, i sem umetnika iz uže oblasti nove umetničke prakse, ukazala je i na neke autore koji su delovali u novoj muzici, arhitekturi i fotografiji (polaroidu). Za sam kraj sezone u Muzeju je postavljena izložba ’Umetnost osamdesetih’ koja je u poređenju sa prethodnom zabeležila svu silinu i karakter recentne promene koje su donele godine posle 80-te, a sama po sebi je istakla neke važne autorske interce iz jezgra previranja sadsšnjeg prelaznog perioda. 

Od izložbi koje je organozovao Narodni muzej pomenućemo samo dve sa kraja ovogodišnje sezone; jedna je izvanredna studijska izložba koju smatramo događajem sezone: ’Zenit i avangarde 20-tih godina’, koja je izazvala dosta oprečne reakcije u javnosti, što zapravo u prirodi samog pokreta: zenitizam i njegov osnivač i glavni teoretičar Ljubomir Micić služili su se širokim repertoarom provokativnih istupa, koji očigledno i danas izazivaju različita reagovanja. Uporedo sa ovom izložbom u Beogradu je prvi put prikazan slikarski opus Branka Ve Poljanskog, tragične ličnosti srpske moderne čiji pojedini radovi, procenjivani sa stanovišta savesti o najnovijim promenama u umetnosti, dostižu najiriši nivo aktuelnosti i značaja. Želimo da istaknemo i izložbu ’Umetnost Lepenskog vira’ koja je, iako izlazi iz okvira ovog pregleda zbivanja u savremenoj umetnostit, povezana savremenošću budući da su autori izložbe svesno izbegli da probleme ove umetnosti lociraju na uže područije  arheologije, već da u njoj prepoznaju veoma žive veze sa savremenim gledaocem i njegovim shvatanjem o prirodi i karakteru današnje umetnosti. 

Pregled aktivnosti beogradskih muzeja završicemo retrospektivnim prikazom, akcijom posvećenoj prerano premirulom dizajneru Nenadu Čonkiću čija je osnovna namera oblikovanja bila usmerena prema područiju projektivanja i društvenog delovanja što je potvrdio ceo niz radova prikazanih na ovoj izzložbi. Od velikog broja beogradskih galerija ovim povodom izdvojićemo manji broj onih u čijim aktivnostima zapažamo ažurno interesovanje za važna zbivanja u umetnosti ovog trenutka sa krajnje neizresnim estetičkim i stilskim ishodištima. 

Nastavljejući praksu monografskog prikazivanja onih umetnika koji se nalaze u krugu Nove mnetničke prakse, Salon Muzeja savremene umetnosti je prošlogodišnju sezonu započeo izložbom Raše Todosijerića koji je sigurno najbolji primer umetnika “nomadskog” ponašanja i u medisjkom i u estetičkom smislu; on je istovremeno umetnik iz jezgra ’druge umetnosti’ koja je do krajnjih rubova problematizovao mesto i funkciju umetnika i njegovog dela u okvirima savremenog umetničkog sistema. Monografski je prikazano i delovanje beogradske grupe za ’Akciju i anonimnu atrakciju’ koja je sedamdesetih delovala sa jedne dosta izolovane i marginalne pozicije uvodeći u praksu uličnu i provokativnu radnu postavku. Salon je tokom protekle sezone ostavio i širok prostor za prikazivanje rada mladih umetnika i onih koji su svojim radom zašli u problemske tokove Novog slikarstva. Tako se jedan broj mlađih umetnika našao na izlošbi ’Mladi 82’ koja je nastavila predstavljanje beogradskoj javnosti onih autora koji su zaokupljeni novim plastičkim fenomenima. Zatim, održana je izložba novih slika Peđe Neškovića koje su ukazale na opšte estetičke namere osamdesetih koje se u najopštijim crtama mogu odrediti kao period destabilizovanja artističkih vrednosti po svim linijama: duž velikih uzora, klasičnih slikarskih pouka, čak i tehnika slikanja, uporedo sa uvodenjem u polje umetnosti ne-umetničkih i populističkih sadržaja. Kao primeri jugoslovenskih umetuika iz kruga Nove slike zajednički su prikazani radovi dve Zagrebčanke: Edite Šubert i Nine Ivančić: prva je i dalje zaokupljena simboličkim konotacijama predcivilizacijskih umetnosti i religijskim sadržajima ritualnih predmeta, dok   je druga odpočela jedan novi ciklus slika u kojima zapažamo zauzimanje pozicije sa koje   ona deluje prema odredenijim plastičkim formulacijama na izmaku ovog konvulzivnog perioda. U blizini ove klime oko novog slikarstva našli su se i neki umetnici uvršćeni na dvema autorskim izložbama: “Slika -  postojanost senzibiliteta” je ukazala na neke  beogradske autore koji su se odupirući se vodećim umetničkira shvatanjima sedamdesetih, ustvari ističući trajno opredeljenje za slikanje, na različite načine postali bliski novom raspoloženju proteklog perioda, a izložba “Pejzaž” je u preseku kroz različite umetničke prakse prethodnog i ovog perioda preispitivala značenja jedne klasične slikarske teme u domenu promenjenog ukusa osamdesetih. 

I u Galeriji Studentskog kulturnog centra zabeležen je snažan prodor predstavnika beogradskog Novog slikarstva. Tamo su održane dve izložbe: De Stil Markovića ’Fragmenti slike – spomenik’ i ’Grni prostor’ koje u jednom čudnom i nepravilnom kontinuitetu ukazuju na sudbinu slike posle iskastva ikonoklastičke prakse sedmadestih i promenjenog senzibiliteta posle 80. Zainteresovanost za optičko funkcionisanje galerijskog prostora isto su tako pokazale izložbe Alter Imaga i Vlastimira Mikića čija su polazišta doduše veoma udaljena, ali se sustiču u nekoliko tačaka: čvrstoj ikonografkoj koherentnosti u odnosu na zadatu temu postizanja velikog intenziteta doživljaja, aktivnog delovanja na posmatrača u radijusu slike itd. Na ovoj istoj liniji našli su se i radovi sarajevskog autora Aleksandra Bukvića i Milorada Vujašanina koji se takode na različite načine zanimaju za otkrivanje drugih mogućnosti prostora u funkciji njihovih osnovnih ideja kojima stvaraju jedan poseban ambijent novog tipa. Autorska izložba pod nazivom ”Aktuelnosti”, uz neka već poznata imena predstavila je i nove autore najmlađe generaclje koji na diferencirane načine rešavaju probleme novog slikarstva. Posebno bismo pomenuli Mrdana Bajića koji sigurno stoji kao najautrntičniji predstavnik umetnika jasne oblikovne projekcije prizora figuralnog porekla. 

Galerija Fakuteta likovnih umetnosti je nizom magistarskih izložbi takođe predstavila veliki broj novih imena: da ukažemo samo na izložbe dvojice neoenformel slikara, Zorana Furunovića i Sava Pekovića, ili usmeravanje jednog novog interesovanja za sudbinu geometrijske apstrakcije u ovom vremenu predominacije ekspresionizma u primerima Jarmile Vešović ili Mirjane Krstevske, ili slikara izrazitog ekspresionističkog nerva i talenta kakva je Vesana Milivojević. 

Novootvorena beogradska galerija Sebastian svojim potezima je istakla veliku zainteresovanost da u okvirima beogradskog galerijskog života zauzme položaja sa koga će delovati najboljim primerlma jugoslovenske aktuelne umetnosti. U nekim postavkama to joj   je na najbolji način pošlo za rukom: takve su bile izložbe Radomira Damnjanovića-Damnjana, sa serijom autoportreta i mrtvih priroda iz poslednjih godina, zatim izložbom novih slika Đure Sedera koja je Beogradu prikazala jedan  autentični slikarski gest nabijen potencijalima i likovnom sintaksom novog ekspresionizma, i Andraža Šalamuna koji, poput Nine Ivančić, njenim novim radovima napušta polako period porodjajnih muka novog slikarstva i koncentriš pažnju prema sublimnijim plastičkim modelima. Izdvajanje ovih  izložbi ne znači da je ostalima nedostajao visoki umetnički kvralitet. Naprotiv. U tim izložbama je, međutim, izostala porebna estetska komunikacija sa sadašnjim umetničkim  trenutkom što je jasno postavilo demarkacionu liniju paseističkim formalnim i stilskim postavkama. 

Galerija Doma omladine nam je takode omogućila uvid u radove dvojice jugoslovenskih umetnika koji deluju u okviru atmosfere osamdesetih, ali takode na različite načine: Jože Slak je generacijski blizak novom slikanju i njegovi oblikovni radovi su nastali iz njegovog osećanja za potencijale nove slike, dok su kod Ferdinanda Kulmera velika likovna kultura i znanje zakočili spontanost i slobodu prizora. Još dva autora, Radovan Hiršl i Radomir Kundačina, po načinu oblikovanja i osećanja za probleme forme i hromatsku postavku rada sa različitih udaljenja su postavili vezu sa poslednjim promenama. Hiršl ispoljava interesovanje za kultne i religijske motive  vanevropskih civilizacija, dok je Kundačina okrenut procesualnosti rada i njegovom tautološkom zasnivanju. 

U paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu načinjena je autorska izložba koja je ušla u važne  datume ekspliciranja i objašnjenja kompleksnih problemskih aspekata vezanih za poslednji slikarski  obrat. ’Let bez naslova’  kako je nazvana ta izložba, okupila je niz ražličith autora najmlađe i srednje generacije koji su i tom prilikom objasnili i radovima i iskazima namere njihove prakse. Od samostalnih izložbi da spomenemo retrospektivne postavke Branka Ružića i Marka Čelebonovića koji su  još jednom povrdili visoke vrednosti njihovih skulptura i slika. Nešto slabiju ocenu za služuje ’Španski enformel’, s obzirom na činjenicu da se izloženim radovima i autorima nije mogao steći pravi utisak o stvamim vrednostima ove umetnosti u svetskim razmerama. Uz ostale izložbe koje  paviljon redovno svake godine priređuje, poput Salona, prolećnih i jesenjih izložbi, koje nam ukazuju na probleme stvaralaštva u Srbiji, mada nam se čini da to iz više razloga nije uvek i tačna slika,  pomenućemo i izložbu koja je izazvala dosta kontrorerzna mišljenja i kod specijalista i kod laika:  autorska izložba “Šejka pre Šejke” koja  je pokrenula zaniraljivu diskusiju, najpre oko autentlčnosti ovih crteža, a potom i o putevima uticanja savremene umetnosti na beogradske stvaraoce. 

Od izložbi u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta pomenućemo jedino Tafila Musovića ćiji su najnoviji radovi zabeležili zaokret prema jednom novom tipu ekspresinizma u Beogradu, ironičnin i angažovanim shvatanjem u odnosu na neke slikarske predloške novijih datuma. 

Galerija Kulturnog centra Beograda zabeležila je ponovo izuzetno bogatu sezonu keja je sem niza afirmisanih autora bez nekih naročitih promena u radu, prikaza i nove radove Milene Ničeve i Milije Nešića koji su u poslednje vreme oštrije zaokrenuli prema nekim novijim modelina, s tim da je kao osnova njihovog rada i dalje zadržana pređašnja struktura. Veliko interesovanje javnosti izazvala je izložba “Primeri instant umetnosti – polaroid, kseroks, video” koja je okupila niz jugoslovenskih autora i delatnika ove vrlo popularne medijske aktivnosti sa nizom novih sadržaža i struktiralnih postavki. 

Takode je i galerija Grafičkog kolektiva ostvarila vrlo veliki broj isložbi bez značajnijih medijskih ili stilskih inovacija iz čega bi se moglo zakljuciti de su grafičke tehnike dosta inertne i teško podložne oštrim zaokretima i brzim zamenama autorskih stanovišta. Ipak da pomenemo izložbu Rade Selaković koja je u portretskim radovima iskazala svoje konstantno interesovanje za stilizujuće oblike rada u odnosu na predloske, bilo da se radi o predmetima ili ljudima iz njenog neposrednog privatnog i intimnog okruženja. 

Raznovrsnosti beogradskog galerijkog života dala je doprinos i prva privatna galerija – ’Az’ koja će posebno biti zabeležena po tone što je beogradskoj publici prva predstavila umetnika sa vrha savremene svetske produkcioe – Nina Paladina sa crtežiiia iz serije ’Prazna soba’. 

U memorijalno galeriji Petra Dobrovića početkom godine otvorena je tematska izlozba pejzaža ovog umetnika koji spada u sam vrh jugoslovenskog savemenog slikarstva. Ovaj niz slika nastao u periodu 1929 – 1938. ponešto menja ustaljenu predstavu o ovom umetniku sasvim slobodne imaginaclje koji se nije ustezao da se prepusti trenutnim osećajima pred motivom i pred neposrednim prirodnim stimulansima koje je fomulisao ekspresivnim kolorističkim masama. 

Ako bi na kraju, trebalo da u dve-tri reči istaknemo samo jednu osobinu protekle sezone, onda bismo bez predomišljanja svakako ukazali na to da trenutnu likovnu situaciju u Beogradu karakteriše  stvaralačka prevlast umetnika najmlađe generacije. Ova dominacina mlađih autora sa novim stilskim i plastičkim koncepcijama nije slučajna budući da je sadašnji trenutak umetnosti osoben po tome da je nastupilo oživljavanje likovne kulture ponajviše u oblasti samog umetničkog objekta. Tom novom impulsu nararvno da su kao i uvek dosada najistaknutiji doprinos davali autori u prvim godinama umetničkog delovanja. Otuda je u našem izboru izložbi preovladala zainteresovanost za događaje koji su obeleženi ovakvim nastupima. 

Jovan  Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 7. 1983