Raul Goldoni – skulpture i crteži

Jedan od velikih mitova koji se stalno podhranjuju u vremenu visoke tehnološke opremljenosti, novih sredstava proizvođenja roba i povećanog opšteg blagostanja, jeste upravo ta tehnička tekovina civilizaci, kojoj pripadamo. Uporedo sa ovakvim smerom razvoja, potisnuta na marginu interesovanja, istrajavali su najraznovrsniji manuelni zanati otporni na tehničke inovacije. Manufakturni karakter je pored uvek prisutne maštovitosti zanatskog proizvođenja, razlog da se u tako dobijenim proizvodima manifestuju i sasvim određeni estetski kvaliteti koji te izrađevine ne retko dovode do stvarnog umetničkog nivoa. Svakako da je takva svojstva najlakše pronaći u takozvanim umetničkim zanatima koji se danas revitalizuju i nalaze se ponovo u središtu opšte pažnje, i u tehnički superiornim sredinama i u onim manje razvijenim kod kojih je manifakturno zanatstvo još uvek nužna posledica takvog stanja. 

U beogradskoj galeriji Sebastian u toku je izložba na kojoj imamo prilike da upoznamo radove u staklu Raula Goldonija koji vrlo dobro ukazuju na moguću podudarnost zanatstva i visokih umetničkih namera koji se u ovom primeru potpuno podudaraju, Goldoni je umetnik po obrazovanju i 1956. zainteresovao se za staklo, netipični medij koji se uvek smatrao sporednim umetničkim sredstvom, ili barem primenjenim – a to znači da je reč o proizvodima koji najčešće služe nekoj utilitarnoj funkcilji ili kao ukras ili su pak, dodatni element enterijera uz druge, prave umetričke sadržaje. 

Goldoni se u svom dugom umetničkom veku bavio različitim stvarima: slikarstvom, grafikom, opremem knjiga, dekorativnom arhitekturom, dizajnom prostora. Bio je uz to još dekorater i interijerista, što sve govoti o tome da je kroz svakodnevnu praksu imao prilike da stiče praktična iskustva u otkrivanju različitosti ovih primenjih i umetničkih aktivnosti, što mu je, na kraju, omogućilo i da u svojoj osnovnoj delatnosti – staklenoj plastici, zasnuje sasvim osoben formalni iskaz koji je u većini njegovog opusa samostalnog umetničkog porekla. Korišćenje stakla kao skulptorskog materijala uvek je u opaanosti željene ciljeve podredi tehničkim mogućnostima proizvođenja. Čvrsta pravila rada sa staklom su ograničavajući faktor koji je, u slučaju Goldonija, poštovan ali istovremeno i nadvladan osebujnom stvaralačkom imaginacijom. Detaljno poznavanje ovog materijala čije su najvažnije osobine prozirnost, krutost i krhkost, hladnoća, spretno su iskorišćeni kao elementi artificijelne sintakse ovog autora. Različitim postupcima brušenja, otiskivanja na kalupu, zatim graviranjem, delimičnim bojenjem i nizom drugih postupaka od kojih su neki definitivno otišli sa majstorom budući da su ljuborno čuvani kao zanatska tajna, Goldoni je stvarao fluidne oblike, ljigave površine, antropomorfnih i organskih formi. Amorfna kristalna masa je različitim intenzitetom propuštanja svetlo i mestimičnom pigmentacijom, stvorila jedan neobičan svet poput arheoloških ostataka iščezlih civilizacija. Ovojidni oblici i embrionalne forme dopuštaju projekciju različitih značenjskih sadržaja, ali im je prevashodna uloga da uhvate zrak svetla, da ga zadrže i prisvoje poput sila koje su nastale kao posledica jednog izvanrednog majstorstva. 

Razliku između primenjene i one druge umetnosti u slučaju Goldonijevih stakala nemoguće je napraviti s obzirom da svi razlozi govore u prilog samostalnosti ovih skulptorskih radova. Uostalom, ako smo danas spremni da izbrišemo kvalitativnu rasliku između visokotehnicizovanog postupka i zanatskih, onda smo tim pre i iz ostalih razloga spremni i da prihvatimo argumente po kojima se u određenim primerima primenjeno znatstvo transformiše u umetničko stvaralaštvo. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, 14. 9. 1983