Ilija Šoškić – performans i instalacija

Konceptualna umetnost je u oblast vizuelnog stvaralaštva, i to u svim njenim slojevima – od formalnog do semantičkog, unela toliko korenite promene da se danas, iako je vrh njene kreativne epohe davno prošao, gotovo ništa ne može identifikovati kao relevatno i referentno za tekuću praksu a da na neki način nije povezano sa idejama koje su iz nje proistekle. Dakako da i sami kanceptualni umetnici koji su i nadalje ostali u njenim jezičkim okvirima, doživljavaju transformacije kao izraz promenjenog vremena, ali su još uvek duboko ukorenjeni u svoja početna, a kako vidimo, i trajna polazišta. 

Jedan od tih, vrlo prisutnih konceptualnih aktivista svakako je i Ilija Šoškić koji je sedamdesetih godina započeo kratkotrajnu karijeru u Jugoslaviji ali je vrlo brzo otišao u inostranstvo gde je, ponajviše u Italiji, dostigao zavidni status vrlo angažovanog umetnika u kreativnom polju koji se tek sporadično vraćao da bi i domaću publiku neposredno obaveštavao o svom radu. Trenutno se nalazi u Beogradu i tu je priliku iskoristio da u Centru za kulturnu dekontaminaciju načini performans i intalaciju koji su na vrlo upečatljiv način pokazali šta se danas događa u ovoj vrsti stvaralašta.                       

Ogromni prostor Paviljona “Veljkovi” Šoškić je iskoristio uradivši na jednom zidu instalaciju koja je zapravo samo jedna linija – osamnaest metara dugačka dijagonala načinjena od raznobojnog plastičnog cveća, jedan crni sto koji ima izgled radne katedre na univerzitetima, uglavnom onim na kojima se predaju prirodne nauke i jednog crnog platna u vidu table na kojoj je numerički ispisana formula “nula jednako nula” sa precrtanim znakom jednakosti.                       

Osnovna ideja je bazirana na Remsijevoj maksimi: “Može da se zaključi bilo koja stvar” i u okviru te parafilozofske paradigme koja je očigledno primenljiva i na današnju umetnost, Ilija Šoškić gradi celokupni smisao svog sadašnjeg rada. Tako je zidna instalacija, gledajući iz daljine, istovremeno i moguće umetničko delo minimalističkog porekla, ali kada joj je približimo i kada otkrijemo da se zapravo radi o najordinarnijem kiču plastičkih ukrasa (koje su pri tome načinili skoro pristigli jugoslovenski Kinezi u svojim malim, ilegalnim manufakturama) tada shvatamo i da nam je Šoškić postavio evidentu zamku ne samo za vizuelnu percepciju već i za mogućnost tačnog razumevanja rada.                       

Ista stvar se dogodila i sa performansom. Iako je u početku, u jednom momentu izgledalo da se autor koncentriše na rad odjednom se on popeo na postavljeni sto i održao jedno vrlo subjektivno “predavanje-govor” uglavnom o nekim svojim vezama sa zapadnoevropskim umetnicima što je na čudan način spojilo metod izlaganja ekskatedra sa zapitanošću publike da li je uopšte smisleno ono što čuju.                       

Dakle, u ovom slučaju suočili smo se sa čestim primerom u konceptualnoj umetničkoj praksi da autori temeljno problematizuju mesto i funkciju aktuelne umetnosti: da li je ono što u njoj vidimo zaista to, i da li je ono što u njoj razumemo to zaista i tako.                       

Ilija Šoškić je do kraja, sa očigledno najjednostavnijim sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju od gotovih predmeta do upotrebe tela (govora), postavio ovo pitanje na radikalan način uopšte ne pokušavajući da na njega da ikakav odgovor već da posetioce “izložbe” upozori (a većinu je ovom prilikom zbunio jer očigledno nisu videli ono što se obično podrazumeva pod terminima “instalacija” i “performans”) na ozbiljnu mogućnost njihove zablude u suočenju sa sadašnjim vizuelnim stvaralaštvom. U širem kontekstu. moguće ga je razumeti i kao upozorenje koje se odnosi na tumečenje procesa u široj društvenoj i političkoj realnosti u kojoj danas živimo.                       

Moglo bi se zaključiti i to da su i danas ostala nerazjašnjena neka pitanja od pre tri decenije koje je umetnost očigledno sa punim opravdanjem postavila. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio-Beograda, Beograd, 7. 11. 2000, Izložbe 1998-2000, Treći program Radio Beograda,Beograd, 2001