Hans Hartung – fotografije

Odnos likovih umetnosti sa dugim vizuelnim medijima u svojoj istoriji više puta je uspostavljan na različite naćine. Sa pojavom fotografije u prošlom velku, prožirmanja, sučeljavanja i dopunjavanja slikarstvra i ove nove kreativne mogućnosti koja je tokom svog razvoja sve više isticala artističke intencije, postajala su sve učestalija da bi napokon od trenutka međusobnog negiranja dostigli tačku paralelnog dejstva odnoseći se prema spoljašnjoj realnosti gotovo na istovetan način. 

Razilaženje slikara impresionista sa akademskim realizmom u umetnosti umnogome je bio uslovljen upravo pojavom fotografije i jednom novom mogućnošću da se tim sredstvom uhvati zblja u njenom stvarnom izgledu, da se ona veristički preslika na dvodimenzionalnu površinu. Dakle, sa slikarima impresionistima likovne umetnosti započele su jednu novu avanturu pronicanja u oblast nevidljivih sadržaja, u domene osećanja, stanja, doživljaja i psiholoških projekcija. Dvadeseti vek je sa apstraktnom umetnošću konašno stvorio sadržaje za koje se verovalo da su izvan fotografskog zahvatanja, da je tema čiste likovnosti osvojen zabran u koji je nemoguća penetracija tehnoloških i hemijskih postupaka nakon rada sa mehaničkom optikom. 

No, upravo je to bila još jedna od zabluda što su nastale sa modernom ufmetnošću. Pokazalo se da je u radu nekoliko umetnika njihova slikarska praksa tekla istovremeno sa fotografskom i da je bilo moguće da se u oba ova slučaja postignu istovrsni resultati. Hans Hartun je jedan od njih. 

Nemački emigrant, rođen u Lajpcigu 1909. godine 1935. je prebegao u Pariz ispred nacističkih progona, nastanjajući se definitivno u njemu. Neposredno pre toga on je već duže vreme tu boravio pohađajući umetničke škole, najpre kod Andre Lota, a potora kod Ferdinanda Ležea. Kada je 1947. godine prvi put izlagao u galeriji Lidije Konti smesta je privukao pažnju na sebe jednom posebnom vrstom apstrakcije koja je dosta dobro odgovarala opštoj intelektualnoj i duhovnoj kilimi posleratne Evrope. Ali, makoliko da je tadašnje njegovo slikarstvo delovalo sveže i novo, ono je već imalo kompatibilnu stilsku prethodnicu. 

Name, Hartung je još 1922. odpočeo jedan slikarski postupak koji je u prvom trenutku dugovao Kandinskom i Noldeu. Formalni iskazi ovih majstora istorijske avangarde bili su pogodna matrica za traženje metode da se određenim postupcima transformiše psihomotorička energija do željenih pikturalnih zbivanja. Ovaj inicirajući ciklus slika bio je komponovan od mrlja člja je difuzna struktura zapravo pokušavala da uspostavi aktivno stanje ravnine platna. Amorfnost oblika sa ovih radova kasnije će se koncentrisati na struktuiranje u domenu znaka što će za slikarstvo Hansa Hartunga ostati trajno i nepromenjeno opredeljenje. 

I u fotografijama koje su posredovanjem Kulturneg centra Francuske a Beogradu prikazane u Salonu fotografije, a predstavjaju deo izložbe održane u Boburu početkom ove godine, može se slediti ovo njegovo interesovanje. U starijim radovima postignuti su određeni utisci slični rešenjima istorijske apstrakcije ili Pikasa iz perioda sintetičkog kubizma. Tada je Hartung izrađivao prezentativne radove i to ne samo u postupku hemijskog delovanja na fotoosetljivom materijalu, već i neposrednim mehaničkim delovanjem pri čemu je grebanjem, struganjem ili zasecanjem gotovo na grafički način postizao željene vizuelne kvalitete. Čak i u fotografijama za koje je očigledno da predstavljaju određen realni predmet, opšti utisak je ipak zasnovan na njihovoj znakovnosti i gotovo apstraktnoj strukturi u nekim slučajevima. Na prvi pogled se može učiniti da vidimo nekakav sistem mrlja, šare nastale gestualnim delovanjem, ili nekog posebnog znaka čije značenje tek treba da ustanovimo, a zatim nam se predstava izbistri i tada prepoznajemo da je na fotografiji pauk, kosa na ramenu ili konstrukcija svoda neke hale. Ovaj proces uočavanja može ići i obrnutim smerom: najpre nam izgleda da smo spoznali neki obris iz prirode, a zatim sami ili uz pomoć legende pored fotografije shvatamo da se radi o nekoj čistoj likovnoj temi iz koje je izuzet tematski sadržaj. 

Slika kao polje psihičke improvizacije ima svoje zakone po kojima se gradi do autentičnog dela. U slučaju Hansa Hartunga ona je oblast neposrednog čina gestike. Lirska apstrakcija je u posleratnoj Evropi poprimila dublje slojeve egzistencijalne drame koja se prenela i na sliku pri čemu je ona postavljala krajnje bolna i neminovna pitanja. Otuda je apstrakcija i dovodila do niza nesporazuma i čestih negiranja i nipodaštavanja. Pojavivši se na prvom talasu posleratne apstrakcije Hartung je uz Volsa, Dibifea, Matjea i drugih odpočeo jednu novu avanturu: avanturu umetnosti koja je pred sebe postavila ozbiljne zahteve. Jedan od njih je Hartung ovako definisao: “Po mome mišljenju, slikarstvo zvano ’apstraktno’ nije ’izam’ kao što se to toliko smatra u poslednje vreme, niti stil, niti “epoha”, nego potpuno novo sredstvo izražavanja, jedan drugačiji ljudski jezik, direktniji nego što je to bilo ranije slikarstvo.” Takav novi komunikacijski kanal Hartung je aktivno krčio i ovim fotografijama. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, 9. 1. 1984, Umetnost ’87, (nova sveska), br. 3.4.5, Beograd, 1984, str, 32-33