Crteži mladih beogradskih umetnika – jedan mogući izbor

Pokušaj problematizovanje u ravnini plastičih osobina crteža dvanaest autora iz kruga beogradskih mladih umetnika prema autorskoj koncepciji Ljiljane Slijepčević, kustosa Muzeja savremene umetnosti, obelodanio je jedan sasvim slobodan kvalitet stvaralaštva te nove generacije. I to ne samo kada su u pitanju promene u shvatanju umetnosti nastale sa prvim godinama devete decenije u pravcu formuilisanja jednog naročitog vida slikovnog prizora, već i kada se radi o tradicionalnijim oblicima nmetničkih koncepcija. Ideja nivelacije ova dva generalna stava u savremenoj umetnosti ove sredine pokrenula je i niz ozbiljnih pitanja u domenu odnosa proma tim pojama i njihovog tumačenja. 

Dakako da postoje jasne linije razgraničenja koje dele i ovu grupu na manje, shodno kresativnim intencjama autora, pri čemu nije uvek u pitanju započinjanje stvarno samostalne umetničke prakse, već često veća ili manja koncepcijska sličnost sa  profesorima od kojih dolaze, ili bolje reći takvim umetničkim uzorima, budući da je za većinu njih tek završen period umetničkog školovanja. U radovima upravo ovih autora zapažamo i doista tradicionalne postavke koje ih približavaju ili direktno uvršćju u milje takozvane Beogradske slikarske škole, ponešto modernizovane u duhu vemena. Pri tome ne mislimo samo na način upotrebe fornalnih likovnih sredstava nego i na ikonografiju, teme i sadažaj. Dominira portret, figura ili autoportret kod Vojislava Tanasijevića i Dušana Junačkova čija tamna gama otkriva očitu zainteresovanost sa postizanje određenog ’muzejskog’ tona. Ovi umetnici nastavljaju i linlju žanrovskog crtanja, pa tako Dušan Jeftović u toj oblasti odaje crtačku istančanost, a prefinjenost crtačkog metoda izgrađenu do sposobnosti da krokojem definiše sadršaj iskazu je Dragen Motmčilović, dok istovreneno Zorica Kušić u nizu crteža iz ciklusa pod nazivom ’Las Meninas’ daje novu interpretaciju poznate Velaskezove teme. Najvitalniji u ovoj grupi umetnika savakako je Vladeta Živković koji u nizu malih pejsaža raspravlja mogućnosti kompozicionih rešenja odsečaka segmenata iz prirode u gotovo filmskim sekvencama.  

Drugu grupu činili bi autori kod kojih se osećanja za danačnji likovni trenutak ispoljio na različite načine. Tako je Jarmila Vešović u ciklusu ’Obale’ ukazala na ambivalentnost današnjeg likovnog izraza u krajnostima apstraktno-figuralno, geometrijsko-ekspresivno.  Radomir Kundačina je predstavljen radovima koji nisu za njega tipični: ciklus od 13 radova kod kojih je jedna tema – mačka – metamorfozirana od prepoznatljivog do svedenog. I Dijana Kožović je u seriji  pod nazivom ’Baba’ eksplicirala intiman doživljaj, dok se Gordan Nikolić ponajviše približio aktuelnom ekspresionističkom izrazu u nizu radova sa nazivom ’Glave’. Jedno istaknuto osećanje za kolaž dominira kod Sadka Hadžihasanovića čija prizornost tendira recentnom stilskom nizu, dok je napokon, Darija  Kačić najbliža od ovih autora umetničkom raspoloženju u okviru osamdesetih godina. 

Prividno šarenilo shvatanja ovih autora ipak se, videli smo, sustiče oko dva osnovna shvatanja. Na pitanjima njihovog međusobnog odnosa, naravno u polju umetničkog rada, prelamaće se večite nepoznanice ove sradine oko aktuelnog i autentičnog, savremenog i kvalitetnog, osećanja za umetnički trenutak i lokalne specifičnosti. Izložbe poput ove mogu kranje inspirativno delovati u razumevanju i promišljnju tih nedoumica. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 1984, Umetnost, ’87, br. 68,69, (nova serija), br. 1,2, Beograd, 1986, str. 11