Dušan Todorović – ’Geometrija svetlosti’

Dušan Todorović (rođen u Kragujevcu 1945, završio slikarstvo na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1972, sa odbranjenom magistraturom 1976. u klasi profesora Đorđa Bošana, redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu), iako spada u one naše umetnike koji su uprkos nespornoj konstantnoj zainteresovanosti za aktuelizaciju jezičkih ekspresija koju donosi svaka promena kreativnih epoha, zapravo nikada nije potpuno pripadao onome što kritika umetnosti naziva “vodećim trendom” nekog estetičkog trenutka.                       

Tako je tokom sedamdesetih tek mestimično dotakao probleme dematerijalizacije umetničkog predmeta, osamdesetih se približio, ali ne i usvojio, posmodernističku prizornost plastičke predstave, a u devedesetim se sa različitim uspehom poigrava sa potpuno otvorenim mogućnostima medijskih, semantičkih i poetičkih ukrštanja kreativnih rukopisa. Ovo je pokazala i njegova najnovija izložba održana u Salonu Muzeja savremene umetnosti pod nazivom “Geometrija svetlosti”.                       

Izložba se usled svoje tehnološke postavke zapravo može gledati samo noću kada je potpuno saglednjiv Todorovićev koncept. Naime, sve slike, objekti i instalacije izrađene su u kombinovanim tehnikama i materijalima a uz upotrebu florescentnih boja “osvetljene” su ultravioletnim fluorescentnim svetlom koje im daje jedan naročiti vizuelni kvalitet, sasvim nalik onom koji se može uobičajeno videti u rokdiskotekama. Igrajući se zapravo na samoj toj granici artificijelnog i utilitarnog Todorović je ipak uspeo da svoju postavku izdigne iznad jednog standarda funkcionalizma i da načini izložbu koja sadrži niz pojedinačnih umetničkih objekata sa osnovnim karakteristikama čiste likovne estetike.                       

Iako je ova izložba ponela naziv “geometrija svetla” bolje bi joj odgovarao naziv “ekspresija tame” iz mnogih razloga. Da pomenemo neke.                       

Najpre, vrlo je malo “geometrizma” u radovima u onom obliku koji je uobičajen u upotrebi za tu vrstu likovne poetike uprkos, kako je autor istakao, da se geometrija svetlosti “vrši refrakcijom ili prelamanjem kroz prizmu”. No, to je tek detalj koji neopravdava, niti odgovara glavnom izrazu koji gledalac stiče i nosi sa izložbe. Drugi je opšti utisak koji je nametnut posmatraču samom  zatamnjenošću plastičkog prizora ovog ambijenta naglašen isključivo specijalnim osvetljavanjima koji toliko dominiraju da se sve ostale plastičke osobine potiskuju u drugi plan. Napokon, tekstualna objašnjenja samog Dušana Todorovića idu za nekolikim Biblijskim parabolama koje mogu potpuno legitimno stajati u vrednosnoj skali atributa samog autora na kojima on insistira, ali one su značajno udaljene od samog izgleda i značenja koja preovlađuju posmatrajući samu izložbu, njene pojedinačne radove ali i celinu ove u suštini ambijentalne celine.                       

Rezimirajući ove, uslovno govoreći, kontradiktornosti nastale između proklamovanih shvatanja (stvaralačke želje) autora i realizovanog fakticiteta koji jeste u velikoj meri ispunjen likovnim kvalitteima, ali je i u isto tako dobroj meri u nekoj čudnoj suprotnosti sa postvaljenim kreativnim ciljevima ovog projekta. Šteta. Jer, ova izložba je bez tih nepotrebnih “intrepretacija” poteklih od samog Dušana Todorovića, dovoljno zanimljiva za uslove koji vladaju na domaćoj likovnoj sceni da joj nimalo nije potrebno nikakvo pridodavanje drugačijih – i da istaknemo, pogrešnih obeležja. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 11. 1. 2000