“Kritičari su izabrali ’99″

Tradicionalno, već više od tri decenije, Galerija Kulturnog centra Beograda kao prvu u nastupajućoj godini priređuje izložbu prema koncepciji i izboru likovnih kritičara. Ove godine nova izložbena sezona započela je izborom dvoje beogradskih istoričara umetnosti: Gordane Dobrić i Nikole Šuice te kustosa Narodnog muzeja u Kraljevu Ljubiše Simovića. Prema, ranije ustanovljenim propozicijama, selektori su zapravo svojim izborima trebali da podsete, sa nekom vrstom rezimea na, po njihovom mišljenju, najznačajnije umetnike koji su obeležili proteklu godinu. Od toga se bez opravdanja ovoga puta odstupilo pa se to iz nekolikih razloga vrlo nepovoljno odrazilo ne samo na sam izgled ove etablirane izložbe već još više na njene ciljeve koje je priređivač specifično ustanovio.                  

Najobimnije i najtemeljitije obrazloženje izbora koje se odnosio na radove Rade Selaković, Ljiljane Šebek i Sanje Žigić (zanimljivo je da su svi oni nastali još 1996. godine), iznela je Gordan Dobrić. U njenom podužem objašnjenju zapravo je ukazano na prisustvo jedne aktuelne neokonzervativne kritičarske pozicije koja je usmerena “na fokusiranje onih autentičnih pozicija čije stvaralaštvo ostaje u sferi tradicionalne estetike klasičnih likovnih disciplina slikarstva i crteža, a u poetskom pogledu može se podvesti pod paradigmu ‘intimizmi’”. Ako su neki primeri izabranih radova formalno bliski pokusima sa upotrebom materijala i plastičkim oblicima oni ipak nedvosmisleno ostaju u polju ovde vrlo dobro poznate estetike  enformelnog eksperimentisanja iz šezdestih godina; isti je slučaj i sa nekim primerima geometrija iz sredine tekuće decenije koji su ostali preblizu vlastitih istorijskih preteča i stilskih uzora, ili, sa površnim sledbeništvom pseudogestualnosti asocijativne apstrakcije u trećem primeru. Ispoljena znatna obaveštenost Gordane Dobrić ostala je u teorijama istorijske apstrakcije a taj rakurs u tumačenju novih pojava nije najpogodniji za identifikovanje onih fenomena koji danas još uvek ostaju otvoreni za registrovanje ikonografije i plastičke znakovnosti svoje epohe.                  

“U savremenoj likovnoj produkciji ne izostaju akcije pamćenja i sećanja” napisao je na samom početku obrazloženja svog izbora Nikola Šuica čime je direktno ukazao na liniju vlastitog interesovanja koje ga je opredeljivalo u odnosu na recentno stvaralaštvo: multitehničku instalaciju Lidije Srebotnjak – Prišić i crteže i objekte Mihaela Milunovića. Vremenska izmiksanost prošlosti i sadašnjosti u radu “Intermezzo” L. Srebotnjak – Pršić izvedena je komplikovanom obradom – kompjuterskim procesiranjem slajdova i fotografija “protagonista jednog memorisanog događaja” reprodukovanih kroz peskirano staklo na zid galerije. Usložnjenost semantičke i medijske ravni ovog dela treba da “proširi indeks realnosti” i “obnovi elegijsku tradiciju tekućeg vremena”. Suprotno njoj, M. Milunović ne podstiče osećanje “tugovanja” kod posmatrača već ga upućuje na ogoljenu realnost koju danas efikasno formira jedino advertajzig u čijoj se prigodnoj “ambalaži” sve može “prodati” kao popularno umetničko delo namenjeno masovnom konzumiranju.                  

Ljubiša Simović je, naprotiv, svojim izborom pošao sasvim drugačijim putem. U njegovom najsažetijem obrazloženju našla su mesta trojica autora: vrščani Zvonimir Santrač i Živko Grozdanić Gera koji ne samo da su zaista obeležili proteklu godinu već su i nagradama kompetentnih žirija koje su poneli sa izložbi na kojima su učestvovali, direktno potvrđene značajne karakteristike njihovih radova, te beogradskoj publici malo poznat, ali zanimljiv mladi autor iz Kraljeva  Dejan Kivić. “Otisak” Z. Santrača (prvi put prikazan na ovoj izložbi) upravo je autorov telesni “autoportret” u srazmeri 1:1 otisnut u blatu i ofarban ivklajnovskom plavom, a “Zmijarnik” (takođe premijerno instaliran za ovu priliku) Ž. Grozdanića zapravo je očigledna “poetska i sociološka” refleksija ovog vremena. Posebno (individualno) i opšte (kolektivno) osećanje koje njih dvojica u poslednje vreme izražavaju u mnogim prilikama primećuju se kao narastajući deo najnovijeg talasa naše kritički angažovane umetnost a koji su međusobno ali i u odnosu na njihovog selektora za ovu priliku – “bliski na opštem etičkom planu”. Iluzivna aikoničnost zidne instalacije D. Kivića problematizuje neke formalne standarde plastičke umetnosti novijeg vremena koji se, prema ovom autoru, mogu iskazati i potpuno drugačijim sredstvima – što se takođe može uzeti kao “nalog etičke savesti” umetnika nove generacije.                  

Dakle, ovde nije bilo reči o legitimnosti kritičke selekcije niti o tome da li su na izložbi “Kritičari su izabrali ’99″ prikazani radovi danas manjeviše značajnih umetnika već da se nije održao neophodan koncept njenog organizovanja te stoga nije zadovoljen ni osnovni razlog njenog postojanja. Na izložbi se, rečju, u jednom njenom delu ne vidi šta je to u ovoj vrsti stvaralašta obeležilo 1998. godinu, odnosno koji su autori (uz neophodna teorijska obrazloženja) kandidovani kao nesumljivo najuočljiviji protagonisti tek zaključene likovne sezone. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 21. 1. 2000