Mihailo Paunović – Paun, skulpture

Mihailo Paunović – Paun, skulptor koji je ceo radni vek (od 1955. do 1994. godine) proveo kao restaurator u Narodnom muzeju načinio je jednu, gledano prema broju radova, vremenskom rasponu, temama, vrstama radova i dr. gotovo retrospektivnu izložbu. Na njoj je prikazano pedesetak njegovih skulptura u punoj i maloj plastici, medalja, plaketa i bareljefa nastalih u periodu od 1958. do ove godine, a ako se zna da on izlaže od 1955. jasno je da je cilj izložbe da se ovaj gotovo zaboravljeni umetnik koji nikada nije pripadao našim vodećim stilskim pravcima, (samo)prikaže kao istrajni stvaralac koji je načinio znatan opus različitog estetičkog značaja i vrednosti.                  

Mihailo Paunović (rođen 1929. godine u Parizu, u Beogradu je završio Akademiju primenjenih umetnosti koja je definitivno odredila pravac i nivo njegovih dela u klasama profesora Marina Studina i Radeta Stankovića) pripada generaciji naših posleratnih umetnika koju nije zahvatio sindrom socijalističkog realizma, ali ga nije ni dotakao gotovo nijedan od problema “umetniče obnove” koja se na uobičajeni način naziva savremenoću šezdesetih godina koja je našu likovnu umetnost uvela u svetske tokove.                  

Umesto traženja individualnog puta u tom formalno-plastičkom kompleksu, Mihailo Paunović se zadovoljio samoizabranom izolacijom čija je posledica da je on definitivno ostao, a to je pokazala i ova izložba, na najudaljenijim marginama srpskog stvaralaštva. Uostalom, ovo potvrđuje i pisac predgovora kataloga konstatacijom kako je Paunović “bežao od matice aktuelnog i avangardnog” neusuđujući se da kaže (zašta zapravo to ovde i nije prikladno mesto) gde je to odsustvo iz savremenosti zapravo završilo.                  

Najnepovoljniji utisak na ovoj izložbi ostavljaju njegove skulpture i mala plastika, dakle ona vrsta medija koji najubedljivije i najočiglednije otkrivaju istinsku umetničku sklonost i spremnost nekog autorskog čina. U njima se mogu videti tek tanušni tragovi odbljeska vremena, mnogobrojni “prepisi” detalja iz opusa nekih od naših najznačajnijih vajara iz različitih perioda, neubedljive imitacije plastike pojedinih vremenskih i stilskih razdoblja itd. Radeći skulpturu, utisak je, Paunović je više gledao šta se oko njega događa nego što je u sebi tražio vitalne izvore kreacije koje bi ga odvele prema originalnom i autentičnom izrazu. To je upravo i razlog što je njegovo mesto na vrednosnoj lestvici srpske skulpture postavljeno na izuzetno niskom mestu.                  

Ova nepovoljna slika o radu Mihaila Paunovića nešto se poboljšava sa medaljama, plaketama i bareljefima u kojima je on pokazao umešnost gotovo vrhunskog formata, u rangu naših ponajboljih medaljera (koje smo pogotovo imali u međuratnim godinama – dvadesetih i tridesetih). Kako su to ipak utilitarni umetnički predmeti, redovno nastajali kao porudžbine za različite (svečarske) namene, one otuda imaju i izrazito takvu funkciju i izgled. No, Paunović je u nekolikim primerima ovakvih radova pokazao da je sposoban da se izdigne iz naručene funkcionalnosti i da dostigne značajnu spretnost u postavljanju i rešavanju preoblema koje stoje, recimo, kod predstavljanja likova iz naše dalje ili bliže prošlosti. Ovo, međutim, nažalost nije dovoljno da se poboljša njegovo mesto u srpskoj vajarskoj umetnosti, čemu je ova izložba očigledno  bezuzpešno težila.                  

Mihailo Paunović – Paun je zapravo ovim značajno velikim pregledom rada jedino potvrdio ono što se i do sada o njemu znalo i što je u velikim pregledima naše umetnosti više puta konstatovano: da je njegova umetnost u pored obima ostala nerealizovana u svom najvažnijem domenu – punoj plastici, a da su mali, primenjeni radovi tek usputne natuknice da je možda u njegovom primeru postojao i značajniji kreativni potencijal neiskazan na dovoljno ubedljiv način. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 11.1. 2000