Srđan Radojković – slike i crteži

Dve izložbe slika i crteža Srđana Radojkovića održane jedna za drugom u galerijama SULUJ-a i Grafičkog kolektiva predstavile su beogradskoj publici autora (rođen u Pančevu 1951. godine,  završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Zorana Petrovića, a postdiplomske studije kod Milice Stevanović, uz podatak koji nije naveden u njegovoj biografiji da je paralelno studirao i na Muzičkoj akademiji na Cetinju) koji je praktično ostao nepoznat ne samo našoj stručnoj već i laičkoj javnosti.                  

Kada se pogledaju radovi sa ovih njegovih izložbi, deo odgovora na pitanje zašto se dogodilo, može se postepeno naslutiti, pa i potpuno opravdati, to odsustvovanje Srđana Radojkovića sa domaće likovne pozornice. Ovaj nimalo jednostavan problem indiciran je na jednom mestu i u katalogu izložbe:                  

“Nije, i u slikarstvu nikako ne može biti, Sveto puko slikarstvo (tj. artificijelno) oslikavanje svetog, već naprotiv, samo ikoničko ostvarivanje prostora Tom istom Svetom, da nas jednom napokon sve zajedno kroz sliku pogleda. Težište nije na oslikanosti onog nama vidljivog, već na oprisutnjenju Onog koji tu nas gleda. Umetnik je sluga Njegovog skrivenog pogleda, a mi smo mu često odveć nezahvalni dužnici.                  

Ontologija slike je ontologija pogleda. Put slike je put ka pogledu. Svetlost je dah njegovog prisustva, tama je ponor odsustva. Oblik je naslućivanje Njega od koga je pogled, bezobličnost (tj. bezličnost) je gubitak vere u sopstvenu slutnju.                  

Čijem pogledu Srđan Radojković služi? Mnogi će ovde ostati u nedoumici, što nikog naravno ne bi trebalo da čudi. Inicijacija umetnika nije ni formalna ni rutinska, već je istinska i po sebi opasna, a u tome ga samo retki mogu pratiti. On svoju slikarsku službu Svetinji ne započinje slikanjem ikona. Njega zanima nešto mnogo više i mnogo dublje od puko formalne doslednosti u podražavanju: on, zapravo, slikarskim sredstvima želi da reaktualizuje samu srž ideje ikonopisa, a to je upravo ideja umetničkog (a pri tom svakako i mističkog) preobraženja tvari.”                  

naveo je pisac predgovora.                  

Problem laiciziranja, dakle nekanonskog slikara ikona ili ikonopisa odavno je prisutan u umetnosti. Zapravo se može reći kako je istorija zapadnoevropske umetnosti i razvijana na stalnim promenama tih ikonografskih postulata, dok je primetni zastoj u istočnopravoslavnoj nastao usled kodifikacije koja je bila i ostala rigidna, čvrsto propisana sa strogim postupkom obaveznog crkvenog “blagosiljanja” slikarija. Setimo se začas novijeg primera sa prestonim mozaičkim ikonama koje je za Žiču načinio akademik Mladen Srbinović i koje su pod pritiskom crkvenih (kulturnih?) vlasti morale biti uklonjene jer se nisu doslovno držale kanonskih propisa o predstavljanju Isusa i Marije.                  

Srđan Radojković je očigledno dvostruki posvećenik: u profesionalnom smislu slikarski, a u duhovnom religiozni. Ovo dvojstvo u njemu stvara svest da možda nije, kako bi se to laički (stoga naravno i pogrešno) reklo – “podoban” ni za slikarsku ni za religijsku službu. Ta razumljivo nametnuta dilema leži u najdubljim slojevima njegovog kreativnog i duhovnog iskustva i izaziva opravdani strah od nerazumevanja i jednih i drugih: i laičkih posmatrača koji ne moraju biti svesni tih implikacija u njegovim radovima, ali i religioznih posvećenika koji u njegovim slikama i crtežima ne vide kanon, propis i prastari zahtev za posebnim obavezama koje pred slikarima nepromenjeni stoje.                  

No, naš je utisak da je Srđan Radojković upravo iz tih razlog u znatnoj prednosti. Kao obrazovan slikar on dobro zna da vlada medijskim sredstvima koja koristi (pre svega bojom i odnosom svetlo-tamnog) a kao duhovni posvećenik takođe dobro zna za svoje obaveze kojima u spoznajnoj ravni svojih radova zaista i ostaje dosledan. Ukoliko mu uspe da iskreno poštujući oba principa ostane dosledan vlastitom kreativnom dubinskom impulsu, moguće je s pravom očekivati da će se Srđan Radojković razviti u zanimljivog autora koji će se umnogome izdvojiti iz standardizovane likovne delatnosti koja pomalo već zamara našu aktuelnu stvaralačku scenu. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 1. 2. 2000