Tijana Knežević – prostorni crteži

Prva samostalna izložba Tijane Knežević u Galeriji “Zvono” (rođena u Beogradu 1978, student druge godina slikarstva u klasi profesora Marije Dragojlović na Fakultetu likovnih umetnosti, ujedno i polaznik Centra za stvaralaštvo mladih Fonda za otvoreno društvo koji vode Dragana Marković i Jadran Krnajski) prema uobičajenom programu ove glaerije predstavila je javosti jednu očigledno veoma mladu slikarku što je dakako svojevrsni rizik za priređivače izložbe, ali je isto tako i neophodna “investicaja” u nezaustavljivo dolazeće generacije koja se već u bliskoj budućnosti može (u umetničkom a ne komercijalnom smislu) na posve nepredviđen način isplatiti, a što je ova Galerija nekoliko puta već dokazala tokom poslednjih par godina.                  

Manir da se predstavlja stvaralaštvo autora, još uvek studenata umetničih škola, postalo je najpre presedan, zatim manir, najzad i pravilo koje je uvedeno tokom umetnosti osamdesetih godina. Tada su bukvalno umetnici sa završnih godina studija dovođeni na izložbe, i to ne samo grupne već su im priređivane i samostalne izložbe, u čemu su prednjačili pre svega Galerija Studentskog kulturnog centra i Galerija Doma omladine, ali i Muzej savremene umetnosti i to ne samo u svom Salonu koji je i tada bio najprestižniji galerijski prostor nekadašnje Jugoslavije, ali se ionako smatrao mestom najrazličitijih “eksperimenata” nego i u njegovom najreprezentativnijem prostoru – u palati na Ušću što je posebno izazivalo zgražavanje etablirane kulturne javnosti koja je dotada bila navikavana da se u tim umetnički najelitnijim prostorima priređuju izložbe samo već potvrđenim stvaraocima, onima na u zenitu ili na izmaku karijera.                 

Tokom vremena, a naročito u devedesetim godinama, napokon je postalo “normalno” da se radovi veoma mladih umetnika povremeno javno prikazuju na izložbama pa i onih koji još nisu ni završili edukativni proces (a čija se dela mogu videti samo na godišnjim izložbama koje se priređuju na fakultetima koje studiraju). U tome danas neosporno prednjači Galerija “Zvono” koja je u proteklom periodu bez zazora ali i sa očiglednim uspehom priredila izložbe i nekolici izuzetno mladih stvaralaca (na primer, Nikoli Pešiću, Simonidi Rajčević ili Nikoli Saviću, potom studentima vajarstva iz klase novosadske profesorke Gordane Kaljalović, grupi Hype krajem prošle godine i drugima).                  

Osnovno izražajno sredstvo Tijane Knežević predstavlja linija i to “oprostorena” (čime su dobijeni naročito delikatni ambijentalni objekti zaštićeni kliritnim boksovima), načinjena od žice i dopunjena malim radovima, takođe crtanim na kartonu, pausu, plastici i sl. Tema, uslovno govoreći, ovih radova su predstave “trolejbusa” svedenih na osnovnu konturu kojom dominiraju njihove trole i linije električnih kablova koji stvaraju “fine vazdušne struje na putanjama 19, 21, 22, 29″ (kako se izložba i zove) što je autorka sama istakla. Pri tome u ovim radovima nema boje, upravo dominira čisti grafizam koji je očigledno njen glavni način plastičke ekspresije.                  

Ovakav likovni jezik jeste redukovan na osnovne vizuelne podatke, ali on je i dovoljno ispunjen jasnim značenjima i opisan oblicima koji nedvosmisleno predmetno govore takvim sredstvima koja nimalo ne stvaraju kod gledalaca nedoumicu u percepciji ili pri njihovom semantičkom dešifrovanju.                  

U toj laganoj, ali i artificijelno ozbiljnoj igri sa vizuelnim fenomenima, Tijana Knežević je pokazala zavidnu veštinu koja potpuno opravdava očekivanja priređivača njene izložbe te inauguriše jedno posve novo ime na recentnoj stvaralačkoj sceni za koje se već sada može očekivati da će u sasvim bliskoj budućnosti razviti sve svoje očigledno pokazane kreativne potencijale. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 8. 2. 2000