Momčilo Rajin i Slobodan Šajin – Aux maniere fin de siècle

Vizuelna prezentacija današnjih medijskih super zvezda poprima u ovom trenutku jednu posebnu sadržajnost koja se najočiglednije ispoljava u nizu naročitih pristupa njihovom pojavnom izgledu. Velike zvezde šou-biznisa i idoli tinejdžerske kulture u rukama medijskih manipulatana dobijaju one neophodne kvalitete i artificitjelnu nadgradnju koji najčešće stoje izvan osnovnog područja delovanja. Tako su filmski staraoci ili rok muzičari, naročito ovi drugi ,u poslednje vreme doživeli onu vrstu transformacije koja jasno ukazuje na dosad neiskazanu masovni potrebu savremenih konzumenata popularne kulture da sopstveni doživljaj dopune i prošire stanovitom vizuelnom aktivnošću i iskustvom. Otuda se danas veoma mnogo vremena posvećuje kreiranju vizulenog identiteta idola – stvaranju njihovog imidža koji na indirektan način, jednim kodiranim sistemom znakova govore o njima. Ovde  spada opšti izgled tih ličnosti od njihove frizure, šminke, načina odevanja pa sve do scenskog ponašanja. 

Jasnan  primer prepoznavanja tavih potreba otkrili su na nedavno održanoj izložbi dvojica     istoričara umetnosti, Momčilo Rajin i Slobodan Šajin koji su se i dosada ponajviše koncentrisali oko dominantne osobenosti savremenog artističkog sistema kome su pripadali donedavno i subkulturni fenorneni. Tokom februara i marta oni su      u Srećnoj Galeriji Studntskog kulturnog centra izložili dvadeset reprinta – monotipija u boji. Deset su njihove interpretacije masmedijskih i rok zvezda, a ostale pripadaju jednoj mapi načinjenoj za omot ploče ’O, je’ beogradske grupe ’U škripcu’. 

Tandem R/Š upotrebio je jedan dosta jednostavan postupak reprodukovanja fotografije  umetnika iz kruga muzičara (Bouvi, Boj Džordž, Grejs Džons, Bejkn Stivens i dr.) i njeno montinje na posebno odabranoj pozadini za koju su se upravo odlučili po nekoj od dominantnih karakteristika tih ličnost’i ili njihove muzike. Sam izbor prezentovanih ličnosti takođe je izraz posebnog afiniteta i jasnog koncepta ove dvojice autora, dakle, njihove naglašene potrebe da se podvuku upravo pojave koje i same insistiraju na pronalaženju i definisanju sopstevnog izgleda, a čija je i muzička delatnost takođe izvan tradicionalnih i poznatih scensko-mizičkih standarda.  Otuda se sem autorizovanog izbora tih deset umetnika ovde umetnulo i sasvim specifično interesovanje da se ovakvom prezentacijom jasno ukaže na neka važna podrušja delovanja u opštim zbivanjima u recentnoj kulturi. Sjajan glamur, otvorena transeksualnost,  sofistikovanost, uzbudljiv ukus dekadencije i manirizma na kraju ovog stoleća i milenijuma, daju ovim reprintima živu prizornost, jednu posebnu osobinu prijemčivosti na vizuelni doživljaj koji treba da bude istovrstan sa bizarnošću njihovih poznatih preteča što se u ciklusima ponavljaju na smenama epoha. 

I ako je u prirodi grafičkog izraza da se jedna ploča umnoži u određenom tiražu, ovde se zapravo radi o  monotipijama što im daje značaj unikatnog. Na takvoj kompilaciji grafičke tehnike koja podrazumeva masovno proizvođenje i neponovljivost i krajnja subjektivna shvatanja ličnosti koje se na njima nalaze, Momčilo Rajin i Slobodan Šajin nastojali su da izgrade jedan osoben svet idola koji u današnjoj kulturi mladih predstavljaju onaj rod pojava u čijem su se izgledu i aktivnosti sustigli presudni sadžaji za samoidentifikaciju njihovih shvatanja, osećanja i potreba. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, 16. 2. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1985, str. 44-45