Milan Erič – crteži i slike

Trenutno imamo dosta retku priliku da istovremeno u Boogradu vidimo nove radove dvojice maetnika iz Slovenlje i da u ta dva slučaja uočimo dva disparatna shvatanja u okviru aktuelnog slikarskog obrta. Nedavno je zabeleženo slikarstvo Tuga Šušnika, a sada nas zanimaju crteži i slike Milana Eriča u Galriji Doma omladine.  

Resavanje zagonetke novog iziskuje od tumača aktivno saučesništvo ili bar istovrsonu imaginaciju sa umetnikom čijo se dela posrantraju. Mnogi otvoreni putevi kojima se može otpočeti avantura razumevanja varljivo su jednosmerni i sa ciljem koji izgleda kao da je na dohvat ruke. Ako se pri tome uvrdi dn su te pojave bogate sadržajem i tipom iskaza. ili poetikama da se zapiavo ne može govoriti o stilu vremena nego o individualnim stilovima svakog pojedinog umetnika, tada je primereno da se sa delom uspostavi relacija po sličnom sistemu kojim je ono i izvedeno. Danas pomalo postaje jasno da je ovaj heterogeni talas novopridošlih generacija unetnika koji je zapljusnuo galerije, moguće podeliti na dve dominantne struje: jednu čine autori koli su potpuno svesni svojih namera, koji su sposobni da autokritlčki analiziraju i dokuče poreklo i značenje svoga dela, i onih čija je imaginacija nelimitirana i koji po pravilu ne podležu konačnom zaključivanju i izricanju definitivnih sudova. U okviru ovog drugog primera izazvani su i kritičari da se postave u istu metodsku ravan, ne samo racionalnim diskursom da uspostave potreban odnos. Otuda doživljavamo i plimu tekstova koji na dosta posredan način, sofistikovan poput slikatsva koje se razmatra, objašnjavaju predmet interesovanja ovih unetnika. (Takav postupak je u prirodi i Andreja Medveda koji na sličan način rasmatra nove radove Milana Eriča.) 

Erič je umetnik koji se pojavio u klimi slikarstva novog prizora. Slobodna projekcija krajnje subjektivnih doživljaja, stanja i reakcija na stvarne događaje izazvala je i formiranje adekvatne vlastite plastičke predstave. Ovome je pogodovala i upotreba kombinovanih sredstava rada: u slučaju crteža i u slučaju slika Erič se služi raznovrsnim postupcima građanja celovitog dela crtanjem, bojonjem, aplikacijama stvarnih predmeta, kolažiranjem, čak direktnim radom na podlozi. Velike dimenzije njegovih radova dovoljne su da se nesmetano odvija složena likovna radnja, da se principijelno ne sledi izgled jasne kompozicione strukturalne podele, mada je u njegovom slučaju sasvim vidljivo i poreklo u jednom dosta akademizovanom slikarstvu, čak klasičnoj odenegovanosti. Otuda na ovim radovima i dolazi do utiska ambivalentnosti celine, određene nedoumice da li je ovde u pitanju pokusaj da se postigne serioznost potpunog umetničkog dela, ili se ipak fingira shvatanje o vrednostima tradicionalnog modernizma u slikatavu kako je on shvaćen u našoj umetnosti. 

Milan Erič niti postavlja ova pitanja niti na njih daje odgovore. Najpre će biti da je spremniji da delu pristupi sa nesputanim medijsko-stilskim namerama nego da se podvrgne nekoj jasnoj konocepiji. U razmatranju ovog dela i pronicanju u dublje naslage ovog živog sveta vrtoglave višeslojnosti, treba dostići onaj stadijum kada se pojavi svest o posebnoj vrsti iskustva (umetničkog i subjektivnog) koje je kod umetnika saglasna sa našim opštim nazorima, dakle, sa onim što je univerzalnije prirode. Milan Erič je pokrenuo jedno novo rešavanje dvosmisla svih vrsta odnosa opšte/posebno u izrazitoj subjektivnoj autorskoj definiciji. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 23. 2. 1984