Milan Atanacković – objekti

Šokiranje posetilaca “umetničkih” izložbi, onih koje prikazuju dela likovnog stvaralaštva, postalo je jednom od najčešćih namera, postupaka i strategija autora u ovom veku. Zapravo je celokupna istorija avangardnih pokreta pokazivala ovu potrebu da izuzetno brutalnim vizuelnim prizorima uznemiri savest posmatrača, i to ne samo njegovo godinama izgrađivano estetičko osećanje već i sama etička shvatanja koja su dominirala nekom kulturno, epohom, civilizacijom. 

Izložba objekata po naslovom “Nula” (O) priređena u Salonu Muzeja savremene umetnosti ide tim putem izazivanja osećanja krajnje konsternacije neobičnim, stravičnim prizorima pet različitih objekata, konstrukcija i prostornih instalacija.                  

Iako po obrazovanju slikar (rođen 1961, najpre je završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu u slikarskoj klasi Mome Antonovića, potom je boravio u Parizu kod Vlade Veličkovića, najzad magistrira na vajarskom odseku FLU kod prof. Milana Tepavca) Milan Atanacković je, nakon pet godina neizlaganja kako je posebno istakao, u Salonu MSU postavio nove objekte načinjene od različitih materijala: metala, drveta, plastike, fotografija, stakla, ljudskih organa, raznih predmeta nađenih na otpadima, koji pokazuju autorovu zainterosvanost da o svom vremenu progovore i posvedoče prizorima razaranja, nesreće, bolesti koje su poput učestalih ili stalnih opasnosti nataloženih u kolektivnoj memoriji “svojstvenih industrijskoj arheologiji” kako je sam napomenuo.                  

Njegova kreativna, tradicionalna kritika bi rekla – “eksperimenata”, istraživanja kreću se u dva osnovna pravca. S jedne strane jasno je da se u ovom slučaju radi o angažovanom moralnom prigovoru savesti jednim snažnim “krikom” mladog umetnika koji je s razlogom veoma uznemiren smerom kretanja savremene tehničke, ali i kulturne civilizacije, iskazanom jezikom izuzetno surovih vizuelnih prizora.                  

Tako se rad sa nazivom “Negovanje korozije” sastoji  od niza gotovo uništenjih metalnih ormana koji su ispunjeni zavodljivim pornografskim slikama ženskih genitalija neposredno pored hiruški odstranjenih istih polnih organa zahvaćenih karcinomom stavljnenih u providne plastične kutije ispunjene formalinom kao na nekoj pokaznoj vežbi za studente medicinske patologije. Taj drastični kontrast između direktnih erotskih izazova pornografije i jedne od fatalnih bolesti koje stoje na drugom kraju iste seksualnosti osnovni je Atanackovićev govor predmeta čiji elementi nisu umetnički ali je njihov kontekst, kombinacija i kompozicija dovedena do onog stanja koja mogu biti percipirana i kao “umetnički” objekti.                  

Ili, objekat sa nazivom “Radnički doručak” koji sadrži odbačene komadiče nepotrebnih industrijskih odpadaka stavljenih u tanjir pored koga se nalazi pribor za jelo, ukazuje na svu apsurdnost tehničkog razvoja koji u velikom broju slučajeva nije išao u korist poboljšanja stanja čovečanstva i njegovog kvalitetnijeg življenja, već naprotiv, njegovog propadanja, trovanja, uništavanja.                  

S druge strane, opet, Atanacković ukazuje i na apsurdnost nekih dostignuća tehničke kulture za koje se ne može ni reći ni utvrditi da su uopšte korisni za ljudsku vrstu, za njegovu dalju evoluciju i napredak, kako je to pokazano monumentalnom instalacijom “Delić protočnog kolektora”, i čiji sam naziv na ironični način potvrđuje svu apsurdnost smisla i smera “napretka” aktuelne civilizacije.                  

Autor je ovom fenomenu, ali i celoj svojoj izložbi, dao naziv “stanje anomije” koji ukazuje na to stanje pobrkanosti vrednosti, opšteg “bezakonja” u smislu nepostojanja razloga za takvo postojanje, za takve tendencije, po autoru, što dominiraju današnjom kulturom, u biti retrogradne, destruktivne i nedostojne njenog razvoja koji je bio karkterističan do ovog veka.                  

Atanacković je takođe istakao i da “Nepostojanje oslonca pomoću kojeg bi se utvrdio pravac, pretvara nas u bića sklona stalnom sakupljanju utisaka i gomilanju delića sećanja (nula-sećanja)” čime je konsekventno do kraja izveo vlastitu, ali i masovnu, skepsu baziranu na zaista opipljivim argumentima i dokazima “treša” aktuelnog duha vremena i to ne samo u umetnosti već i u svim drugim oblastima naučnog, intelektualnog pa i svog ostalog duhovnog stvaralaštva.                  

Izložba “Nula” (za koju je autor svakom posetiocu izdavao i posebnu “priznanicu”) dolazi u red danas do krajnjih mogućnosti problematizovanih teških pitanja koja opterećuju savest modernog čovečanstva, a koja nalaze svoj izraz te se prelamaju kroz oblikovni jezik najosetljivijih umetnika u koje nesumljivo spada i Milan Atanacković. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 2. 2000