Danilo Boršik – slike

U jednom iznenada upražnjenom terminu Galerija “Haos” je mimo utvrđenog programa, ali i mimo njene stabilne trogodišnje koncepcijske orijentacije, priredila, doduše u kratkotrajnom terminu, izložbu slika Danila Boršika (rođen u Beogradu 1979), jednog mladog autodidakta koji je ovom svojom prvom samostalnom (i uopšte bilo kakvom) izložbom skrenuo pažnju dve vrste gledalaca i to, iz razumljivih razloga, u malom broju. Jedni su posvećeni ljubitelji pronalaženja novih atvaralaca sa izmenjenim shvatanjima likovnosti, a drugi su isto tako orijetisani kritičari koji su svoju znatiželju odlučno, ali i riskantno, usmerili prema onoj vrsti umetničke ekspresije koja će istinsku estetičku valorizaciju eventualno dobiti tek u budućnosti.                  

Pre svega zato što je on potpuno nepoznat umetnik koji, po pravilu, izaziva podozrenje likovne publike navikavane na, makar u tzv. “etabliranim” izlagačkim prostorima, prikazivanje autora koji su se ili već potvrdili nekolikim prezentacijama svojih radova na grupnim ili samostalnim izložbama, ili su pak, i pored toga što su samouki u ovoj umetnosti, konceptualno izgradili vlastita plastička shvatanja (a tih primera u poslednje dve decenije bilo je više nego ranijih godina kada je gotovo nezaobilazni uslov za izlaganje u oficijelnim galerijima bilo završeno akademsko obrazovanje). Danilo Boršik ne pripada ni jednoj od ovih grupa pa je time njegova izložba, moguće, pokrenula neka bitna pitanja današnje umetnosti recentnih estetičkih osobina.                  

Uopšteno govoreći, Boršik svoj formalno-plastički sloj slikarstva zasniva na neoenformelnoj prizornosti devedesetih, dakle, izražava se gustim, slojevitim pastama na kojima ispisuje urbane znakove karakteristične za grafiti-art koji u našoj umetnosti nema mnogo poklonika, ali je, na primer njujorška scena obilovala takvim fenomenima umetničih “autsajdera” poput Kita Heringa, Mišela Baskiata, Zeroa, naše Vesne Golubović i drugih. Oni su u već gotovo sasvim posustali umetnički sistem ranih osamdesetih godina uneli jednu novu živost koja se u prvoj fazi provodila isključivo kroz tzv. “uličnu umetnost” da bi, zapaženi od nove kritike i vodećih umetničkih časopisa, polako ulazili u galerijsko-muzejski sistem postajući time i ako još uvek veoma mladi, “velika” imena svetske umetnosti. Danilo Boršik sledi upravo te primere s tom razlikom da on nije učestvovao u domaćem grafiti-pokretu već ga je odmah – medijem slike, ovom izložbom uneo u institucionalni sistem.                  

Tome je značajno doprineo i isto tako mladi istoričar umetnosti Marko Stamenković po čijoj je ideji i načinjena ova zanimljiva prezentacija rada Danila Boršika. Jasno ukazujući na referentna polja njegove umetnosti u katologu je ukazao i na “ekspozivnu energiju ‘kidsa’ (klinaca – napomena. autora) inkarniranu na tlu balkanskog South Bronxa”, perifernog dela Njujorka u kome je grafiti-art rođen i gde su načinjena njegova najznačajnija ostvarenje, ona koja su i ostala zapisana u “istoriji” umetnosti tog perioda.                  

Boršikovo slikarstvo spada u onu vrstu umetnosti, koja poput svojih uzora, može nekim slučajem opstati, ali je češći primer da se usled ogromno investirane imaginacijske energije brzo potroši ili da eventualno doživi transformaciju prema nekoj “mekšoj” varijanti u zavisnosti od njegove odluke da se i nadalje time bavi. Od dubine i utemeljenosti kreativne odluke Danila Boršika zavisiće i sudbina njegovog daljeg stvaralaštva u koje, za sada sudeći samo prema ovoj izložbi, nemamo razloga da sumljamo. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 7. 3. 2000