Marija Pavlović – crteži

Medijski i stilski izraziti svoja plastička shvatanja, u gotovo nepreglednim mogućnostima koje pruža aktuelni “pluralizam” u današnjoj likovnoj umetnosti, autorima otvaraju mnoga vrata, ali samo poneki od njih tu činjenu razumeju tačno i uzimaju sasvim ozbiljno te vlastitim delom preklapaju navedene parametre do estetički relevantnih oblika artificijelne ekspresije. Ukoliko umetnik pripada mlađim generacijama, utoliko mu je s jedne strane olakšana ova vrsta “opredeljivanja” jer u principu ne mora (i ne treba) da sledi već poznate i u velikoj meri upotrebljavane modele izražavanja, ali sa druge, poput “dece pred izlogom slatkiša”, primamljivost poetika koje su im po senzibilitetu i umetničkom mentalitetu ponajbliži, mogu ih odvesti u bespuće ili neprohodnost nepregledne mreže privlačnih opasnosti nekritičnog, papagajskoj ponavljanja poznatih formi umesto traženja vlastitog puta i izraza. U tome je, krajnje pojednostavljeno govoreći, dilema pred kojom stoje oni staraoci koji su istinski posvećenici svoje umetnosti.                  

Jedna od njih je i mlada slikarka Marija Pavlović (rođena u Nišu 1973. godine, diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a sada je na postdiplomskim studijama na odseku za crtež na Fakultetu likovnih umetnosti) koja je do ove izložbe crteža u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda priredila još samo jednu – prošle godine u niškoj Galeriji savremene likovne umetnosti kada je takođe izložila jednu sličnu seriju medijski – crteži, i tematski – odbačeni predmeti, zaokruženih radova. Postupak koji je ona tada primenjivala svodio se na razgrađivanje temom striktno određenih vizuelnih sadržaja. U tako dobijenim dekomponovanim masama i površinama prenetim na velike formate crteža moglo se jasno videti kako se Marija Pavlović veoma približila apstraktnoj ekspresiji, ali i to da ona tu granicu nikada, ni u jednom plastičkom elementu nije prešla. Interesovanje za sadržaj njenih crteža bio je tada usmeren prema automobilskim otpadima ili njihovoj reparaciji (servisiranju) sa kojim je formama ona tada stvarala monumentalne kompozicije.                  

Sadašnja izložba Marije Pavlović u plastičkom sloju pokazuje praktično iste karakteristike. Ponovo vidimo crteže načinjene ugljenom (sa mestimično dodatom crvenom bojom ili ispisanim tekstom šambloniziranim slovima) čija su tema svet odbačenih predmeta, a sem automobila, sada su tu pridodate i forme koje podsećaju na uništena sredstva za ubijanje (tenkovi, haubice, topovi) koji kao da su završili život na vojnim otpadima (a što je sigurno njena direktna reakcija na protekli ratni period u ubilačkoj NATO kampanji). Sve ostalo je identično sa prošlom izložbom: i postupak crtanja, i dekonstrukcija vizuelnog prizora i plastičke ekspresije, i približavanje samoj granici apstakcije kada su te forme gotovo neprepoznatljive (ali ponovo postavljena demarkaciona linija između predmetnog i nepredmetnog opet nije prekoračena) itd.                  

Marija Pavlović je ovom izložbom potvrdila doslednost vlastitog kreativnog koncepta a to upravo znači da se ona znatno udaljila od dileme koja je postavljena na početku ovog prikaza: od silnog mnoštva medijskih i stilskih mogućnosti koje umetnicima stoje danas na raspolaganju, opredeljujući se očigledno na duži period za ovu vrstu izraza, ona je pokazala onu neophodnu istrajnost u radu za koji se već sada može reći kako ukazuje da je u pitanju umetnički posvećenik čija je dalja sudbina sasvim izvesno već određena i nezustavljiva. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 29. 2. 2000