Goran Jureša – slike

Novosadska likovna akademija poslednjih godina je u intenzivnoj edukativnoj ekspanziji sudeći prema sve većem broju njenih mladih ispisanika koji se direktno, vrlo zapaženo i stabilno uključuju u naš likovni život. Izložba slika Gorana Jureše (rođen u Beogradu, diplomirao slikarstvo u klasi profesora Milana Blanuše na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kod koga je sada i na postdipomskim studijama) na Kolarcu tu očitu činjenicu još jednom dokazuje.  

Polazište njegovih kolorističkih i ekspresivnih slika je u predmetnom svetu. Ali ne onom koji je uobičajeno oko nas, prepoznatljiv po svojim formama i načinima upotrebe, već onaj koji je pretrpeo određene promene koje su narušile njegov prepoznatljiv oblik i time su postali defunkcionalizovani. Da bi pojasnio smisao te transformacije oblika Jureša je iskoristio odlomak iz “Njujorške trilogije – Grad od stakla” Pola Ostera (izdanje Geopoetike, Beograd, 1998) u kome se navodi priča o kišobranu. Taj svima poznati predmet, sa odmah prepoznatljivom formom i tačno određenom svrhom, nakon destrukcije (na primer, cepanja njegvog platna ili uništavanja konstrukcije koja to platno drži) i dalje ostaje “kišobran” ali sada defunkcionalizovan, neupotrebljiv za osnovnu namenu – odbranu od kiše.                  

Dakle takvi, sada nefunkcionalni, “pokvareni” predmeti zanimaju Jurešu ne samo sa slikarskog aspekta, mada se mora primetiti da je njihova likovnost u njegovom slučaju ostala istaknuta u prvom planu, već i sa semantičkog nivoa razumevanja, prepoznavanja i tumačenja koji tim slikama daje naglašenu autorsku individualnost. Iako su njegove slike već na prvi pogled koloristički ekspresivne, gotovo “apstraktne” po plastičkim karakteristikama, pažljivijim posmatranjem u njima se može zapaziti neka od poslednjih ostataka “predmetnosti” makar ona bila svedena na tanušnu simboličnost (kao u pomenutoj priči), čak znakovitost formi svedenih na konstrukciju slike, na njen crtež koji, uz naglašeni hromatsko-energetski zamah, takođe dobija značajnu ulogu, funkciju i mesto u identifikovanju značenja prizora koji vidimo.                  

U takvim “crtežima-konstrukcijama” koji obavezno poseduju i svoje fokusne tačke, te vešto uspostavljene kompozicione balanse, Goran Jureša deluje kolorističkim, vizuelnim potencijalima koji sliku dovode na potrebni nivo intenzivne ekspresije tako omiljene u našem slikarstvu još od četvrte decenije koji je označio sam vrh njegovog modernizma.Značni da ni u ovom slučaju ne treba zanemariti prisustvo lokalne slikarske tradicije, i to onog njenog dela koji je dosegao najviši likovni nivo u umetnosti ovog veka. S druge strane, opšta prizornost Jurešinih slika očigledno da duguje i plastičkim zahtevima ovog vremena u kome jedan od važnijih važećih i značajno delotvornih principa uzima u obzir dejstvo hromatske palete na percepciju i čula gledalaca.                  

Mereći vrednosne i estetičke osobine slikarstva Gorana Jureše koje čvrsto stoje na tim osnovama nije teško (ni pogrešno) zaključiti kako i u ovom primeru imamo priliku da se uverimo u izrazitu vitalnost ili naprosto potrebu da slika i nadalje opstojava u uslovima kraja poslednje decenije veka uprkos svim njenim pokušajima (katkada mora se reći naročito u periodima avangardi i radikalnih formalno-jezičkih postupaka) samorazaranja (u dadaizmu), samoubistava (enformelu), dematerijalizacija (u konceptuslizmu), dekonstrukcija (u postmodernizmu) itd. Naravno, potpuno svesne ovakvih tendencija, generacije umetnika kojima pripada i Jureša, bez zazora i potrebe da se ikome ispričavaju, grade jedan “skokoviti” slikarski kontunitet koji danas zatvara puni krug naravno na višem semantičkom nivou u spirali njenog dugovečnog trajanja pod, u teoriji određenom estetičkom kategorijom nazvanom druga (a u našem slikarstvu već treća) moderna u ovom stoleću. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 14. 3. 2000