Olivera Parlić – skulpture

Erotika u likovnim umetnostima oduvek je bila veoma prisutna tema. Smatra se, u njenoj dugoj istoriji, da je mera “ukusa” nalagala da se erotičnost ikonografski izražava na različite načine: alegorijski, metaforično ili simbolično, dakle ne direktno i eksplicitno, već uvek u funciji nekog narativnog sadržaja kojim treba da se likovnim jezikom saopšti literarna fabula u kojoj je ona samo deo celine. Još manje je bilo u njenoj zvaničnoj povesti mesta za otvoreno izražavanje seksulanosti, jer se prekoračenje te granice redovno uzimalo čak za “pornografiju” koja je u serioznoj umetnosti smatrana proskribovanom oblašću. No, svi pa i taj tabu u umetnosti ovog veka postepeno ali sigurno, najzad i definitivno je srušen. Neposredno prikazivanje seksulanosti, bez dakako pornografskih predstava, danas se smatra potpuno legitimnim umetničkim činom, jer je na različite načine ipak sačuvana, makar sasvim tanana granica koja deli te dve oblasti.                  

Jedan od načina da se ide duž te linije, katkada rizično, sa ipak uspešnim i striktnim zadržavanjem u polju umetničkog pokazala je na svojoj izložbi objekata i intalacija u Galeriji Doma omladine pod nazivom “Stidno unutarnje” Olivera Parlić (rođena 1971. godine u Beogradu, diplomirala skulpturu u klasi Caje Radojčića, a sada je na postdiplomskim studijama na istoj školi kod Mrđana Bajića).                       

Igrajući se kombinacijama raznih predmeta – redi-mejdima, poput gumenih rukavica, viklera, najlon čarapa, vlasima itd. Olivera Parlić je stvarala predmete koji su jasno prikazivali muške i ženske polne organe, ali sa jasnom željom da se uprkos transparentnosti tih “slika” u njih unese i određena nota humora i ironičnosti koji te prizore jasno odvajaju od pomisli na vulgarnost. Njihovi oblici, boje, sklopovi pre su izrazi duhovitosti autorkine percepcije nego želje da se gledaoci provociraju, da im se dodatno imaginacije ne upućuje u pravcu gledanja seksualne anatomije već zaklonjenog smisla telesnog uživanja i svakako (pre)naglašene putenosti.                  

Olivera Parlić se uputila doista rizičnim umetničkim putem koji je može odvesti u pravi sunovrat trivijalnosti i estetičkog bezmisla. No, dovoljno ispoljena doza duhovitosti upravo je onaj njen spasonosni izlaz kojim će ova utorka, ukoliko se zadrži na toj ivici, a naša je prognoza da hoće, formorati jedan od najoriginalnijih fenomena u našem aktuelnom likovnom stvaralaštvu. 

Jovan Despotović 

Treći program Radio Beograda, Beograd, 21. 3. 2000