Tugomir Šušnik – slike 1980-1984

Sa pojavom takozvanog slikarstva Novog prizora na plan interesovanja umetnika ponovo su dospeli i neki sadržaji iz umetnosti same koji su na posve drugačiji način u apsolvirali u nekim već zaključenim periodima. Tako je više puta razmatrano pitanje perceocije predmeta i njegovo interno transfornisanje do elemenata finalnog umetničkog statusa koji je formulisan, recimo u jednoj slici. Poslednji put u sa vremenoj umetnosti to se na najneposredniji način očitovalo u eri op-arta koji je u svoju prateću teoriju uneo i ceo niz psiho-estetičkih pogleda. Nizu ispitivača koji su se dotad posebno bavili fenomenima moderne umetnosti priključili su se i oni u čiju su optiku ušli i njeni vizuelni problemi. Sužavanje kompleksnih sadržaja likovnih umetnosti na oblast optičkih standarda i uslova vizuelnog funkcionisanja nekog art-objekta privuklo je pažnju ne samo umetnika već i mislilaca bliskih interesovanja. Jedan od njih je profil naučnika psihoanalitičke provenijencije i geštalt psihologije zainteresovanih za kognitivne procese, a kao sastavni deo tog proučavanja je i vizuelna aktivnost ljudi. Deo savremenog slikarstva duž linija koje korespondiraju sa tim saznanjima. Tugomir Šušnik (rođen u Ljubljani 1948) ne samo svojim novim alatkama nastalim posle 1980. godine koje je prikazao u Salonu Muzeja savremene umetnosti, već i uvodnim tekstom, napomenuo je ovu podudarnost interesovanja.

Šušnik je već ranije samostalno izlagao u Beogradu (Galerija Doma omladine 1976) i tada ja bio prevashodno apstraktni slikar formiran u klimi minimalizma, kada je ustanovljavao stepen autonomije slikarskih sredstva. Njegovi tadašnji vrlo veliki doseg slikarskog i izražajnog prema sopstvenom svedočenju proizašao je pod uticajem evropskog fundamentalnog slikarstva i američke formalističke estetike i teorije. Temeljna plastička elaboracija konstitutivnih elemenata kojima je izgrađivana individualna likovna sintaksa, Šušniku je postala osnovna i za današnje slikarstvo. Autor sam napominje da mu je jednogodišnji boravak u SAD omogućio direktnije opredeljenje za novu slikarsku problematiku. No, sem striktnih umetničkih razloga uticale su i saznanja o pravom statusu apsreakcije koja ju u Evropi teško krčila puteve priznavanja, dok je u Americi etablirana poput svih drugih slikarskih pravaca.

Na ovoj izložbi Šušnik je izložio desetak slika vrlo velikog formata, uglavnom diptiha, koji nesumljivo pokazuju nekoliko stvari. Najpre to da je on odnegovan u jednoj izuzetnoj kulturi slikanja što mu u izvesnj meri onemogućava da se neihnibirano prepusti formulisanju unutar recentnog slikarskog projekta, čemu teži. Otuda nastaje i početni utisak da se ovde pre radi o ponešto akademizovanoj apstrakciji nego o aktuelnom izrazu. Ove istorijske reference podvučene su i time da je Šušnik u jednom broju svojih radova uspostavio primetan i neposredan dijalog sa nekim pretečama apstrakcije kakvi su ruski fornalisti iz druge decenije (Larlonova, Gončarova) ili konstruktivisti. Ovaj krug je zatvoren interpretacijom savremenih majstora poput Pikasa ili Matisa.

Na tako problemski inscrpljenom i zatvorenom sistemu kakav je slikarski svet Tugomira Šušnika, uz detaljno autoanaliziranje njegovog porekla i značenja, mogu se u jednom delu prelamati i shvatanja o smislu savremene umetnosti. Najnoviji njen tok je preciziran odrednicom postmodernizma, koja pre svega otkriva stanje neizdiferenciranih, pluralističkih sadržaja koji više govore o semantičkoj otvorenosti nego o jasnoj artikulacili. Da li je na pomolu, bar sudeci prema nekirn snacima, jedan novi niz “postmodernizam” – koli smo u stanju da uočimo u praksi pojedinih jugoslovenskih autora kakvi su još i Andraž Šalamun, Nina Ivančić ili Nada Alavanja? Kritičarske domošljatosti na temu savremene umetnosti kao logičnom, linearnom i kontinuiranom nizu sukcesivnih promena danas se čine pre proizvoljnim nego zasnovanim konstatacijama. A širina saznanja koja i postavljaju plastičke probleme sadašnjih umetnika koji su poput Šupnika u špici aktuelnosti, podstiču svest o zatvaranju još jednog stilsko-estetičkog kruga.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 16. 3. 1984, Moment, br. 2, Beograd, 1. 1985, str. 42-43